ОЖИЉЦИ
1.
Шта се још бели? Љиљан,
блага вест. Изнад свег -
голуб. Мајчинско млеко,
зид, образ, папир, снег?
Бели свет иза ума
у нашу небеску капу,
на наш тас, премешта с маглом
космати златни тег?
И ти би на бело белу
слику да спустиш. Кад ли -
у тај се утисне спрег
мрља потајна, с краја
памети, с прста незнаног,
незнано због чег.
2.
Бело успрхну крило
и звуци аламота
купину оденуше
у несагорив лист.
Бело од бељег прхну
пену раздвоји, талас,
и Непорочну ушчуди,
и Младенец бист
и рече: душу ко олтар
осликај. Тело смрви
за боје, моја кист
оживеће га. - Благи,
црвоточим, од мене зар
да справиш окер чист?
3.
Ожиљке смрвљене, вољу
здробљену кад унесеш
у просјај праха, бескрај
у драговољни рам,
испод растућег упрта
роптање када сведеш
на црту урезану
у осмех, Божји кам,
и кад, с подневним жмарцем,
залазака и освита
испробада те плам -
обрисе фреске ти понуди
ваздух (вас дух, свуда дух):
неосликани храм.
4.
У ваздуху (духу, уху)
проблесак: зрачно клупко
светлу оптрчи сенку
блаженог; звучну нит
ангелски хори к теби
одмотавају - да је
у се, у гајтан златни
упредеш, у стари мит
превоје нове да отиснеш.
Нo тик пред тобом она
као пред Јоном кит
зине и нема смираја
бури - док не избљунеш
дроб, исповедни штит.
5.
Магла ћилиме простре
мољце да уништи студ -
не из бедра, из потке
примисли да изгнаш блуд
док живопишеш етар
ваздух да ти је насушан
не као риби вода
свиленој буби дуд
но зарад оног просева
с којим ћеш своју шкработку
да сравниш, построжив суд
пред сваком измаглинком -
и шаром - шапнув: Благи,
благослови сеј труд.
Из ЛАЗАРЕВИХ ЛЕСТАВА
*
Чији су оно дворови
где танку туле светилку:
из тмине оркан-издисај -
пламичак натраг у фитиљ.
А фитиљ - завој натопљен
што угрушцима проблесне.
Што гута срчу фењерну
вијући вид у прекосвет.
Сенке се с пламом цењкају,
тргују тмушом бесови -
земљица мркли базар је,
встани ми, встани, Лазаре.
*
Чији су оно дворови
Где белу гоне голупку:
у кал, у смолу крила јој,
а она у сан успрхне.
Нa око - плочу камену,
а она пером прогледа.
У кавез, у ћуп глинени,
она - под лазур-куполу.
Бодежом гнездо, барутом,
а она - сламке сунчеве.
Пpe но што полог разоре -
встани ми, встани, Лазаре.
*
Чији су оно дворови
где белу киње невесту -
у зору купке сипине,
заузврат она замлечи.
У подне творов хаљетак
а она - руно свилено.
Увече - змијски свлакови
а она - кожу јагњећу.
У поноћ ковчег јаворов
а она - дубак месечев:
о сад је пун, сад празан је,
встани ми, брале Лазаре.
МАГЛА
To што зовемо магла - још више притиска
накнадно, под капом ведром.
Модри пешеви кад отперјају преко брда
не знамо ништа - колико беше душа,
колико хлебова, колико колена кумства.
У колу, кавзи, пушкомету - ко беше
први ко последњи, ко вера ко невера;
у мираз - коме опанци ком обојци?
He знамо да л је кап из ока или ране
или је винска, кап зноја свадбеног
разбризгана по листу купине.
КУПИНА
To што зовемо купина - жбунић на одрону
о једној јединој жилици.
Још добродушно из гримизних недара
изгрће несагориву сласт.
Над шумним слапом прикупља снагу
да изговори имена намерника,
као зрнашца да их сљуби.
Трећом руком лечебну капљицу
да справимо од њиховог пламсаја.
ПЛАМСАЈ
To што зовемо пламсај, то су мехови
Твоји у нашим прсима. Које надимаш
и надимаш лично: дивних ли, премудрих дела !
Као дозрели прашници у набреклој тишини -
ишчекујемо Твој дах.
Пукну прангије, духнеш, устане
мртво слово с папира. Некмоли гајдаш:
старо вино - у нов мех. Потегне, свира лудо.
Све занеми, чак воденица. На води игра чудо.
ЧУДО
То што зовемо чудом, само је милост сусрета
с Тобом - из чуда, као из чуна, чедо искорачи
на степеник водени, излије душу:
Господе, добро ми је овде с Тобом!
Утекох са тржнице над масовним гробом:
језгру утробу изврћу, смаковном пробом
океан гоне на брда, тргују мојим дробом,
хушкају моје отроке аветињском злобом.
Хушкају моје отроке аветињском злобом,
океан гоне на брда, тргују мојим дробом,
језгру утробу изврћу смаковном пробом:
утекох са тржнице над масовним гробом -
Господе, добро ми је, овде, с Тобом.
BPT
Tor врта више нема, али добро ми је
у њему. Тихо пева бобица гримизна.
Из траве у којој лежим, преко венца
планинског истискује јутро, подне, ноћ.
Док се казаљке не врате на осмејак сунчев,
ослушкујем облутак: тврдо ћути, а жилице
титрају, најзад рибизли припева. Од тога
почело је, од благословене тишине: склада
будућег. Од немоћи да уздржим се, не заустим.
Немоћи да изустим то сагласје: сунца,
облутка, лахора, хора ливадског.
Костобољу, змије, припустићу касније.
Али да никог, никако не ућуткају.
Док ја пољем, морем, мој врт - за мном.
Све моје сени, пахуље, моји платани и
куглице им семене. У барку ону све нежно
да спустим: у ноту на линији пучине.
До миле воље, све нек се
у својој истини купа.
РУБ
Где је тај руб између мора и
неба и шта је иза руба? Да не
потонемо, не одржава ли нас већ и
то питање. Прво у које укрцасмо се
као у стопу на води, патмоској,
још далекој од огња у устима.
Као што и наша танка беху знања
о њеном лепом згушњавању, у кристал.
Ни мучнијега ни милијега хода.
Ни крхкијег исхода: сваки наук -
напола, преко колена. Пола у воду.
Оно беше корак преко таласа, ово -
линијом видика. Kao по конопу:
вагаш своје небеско, своје земно.
Ловећи у ваздуху поводац анђела
чувара. А преко прагова видика?
Линија пучине титра као струна,
умножава се, отвара пролазе.
С оне стране - звон. Гласови
певача на мору стакленом? Или
Глас над водама?