ЈЕДНО ДАЛЕКО СНЕЖНО ПОПОДНЕ
Једно далеко снежно поподне,
Збијено, временом, у грудву слика,
Прозирно и глатко као планински лед.
Тешко ми је и да замислим све то.
Тешко, велим; али због нечег је
То потребно мојој души,
Док сећања претаче у говор,
Само њој чујан.
И као што поезија, док
граби стварност,
Никад не каже: хвала, тако и ја,
Пребирајући по завејаној јави,
Прихватам залогаје
Као остатке давне милости,
Остављајући их да творе
слаткасти укус
И топе се дуго на језику.
САМО ТО
Само то:
Стазицом кроз густиш
Што га кришом подастире време,
Па онда до места где се тихо служи
Немом бескрају и пролазности.
И успут, понирући у своју трошност,
Као да испод оштрице ножа
Прште витке гранчице леске,
Једну по једну,
Одбацивати речи.
Више не рећи ништа
О самовању биљки у предвечерњој магли,
О сумпорастом воњу и алхемији киша
(Попут слика које виде очи
Натопљене плачем.)
Само чекати да сутон роди светлуцање
Што посредује са неком невидљивом звездом.
И док превођење душе у чисти зрак траје,
Ићи по траговима тог светлуцања.
ОПИС
Отварам још једну преграду у мислима:
слику мочваре која у твом опису дрема
претоварена сенкама дрвећа
на тамнозеленој води језера.
Барске птице, како велиш, пажљиво круже –
као да следе испрекидану линију
на оштећеној мапи;
и ја, жмурећи, покушавам да из даљине
чујем како старе мудрости света
звуче сетно кад их дугоноге чапље преведу
на свој пискави, птичји језик.
Чини ми се да видим себе како окрећем
лице према небу, пратећи погледом њихов лет;
али, у ствари, ја их одавде само замишљам
и завидим на њиховом лежерном понирању
кроз ваздух и игнорисању земљине теже,
граничних прелаза,
пасошких контрола,
отегнутих колона аутомобила…
Потом, видокруг прозора почиње
да се сужава, твој опис да се растаче и бледи;
јер пред очима ми је слика
опадања сувог лишћа у мом дворишту,
које ветар подиже и баца у страну.
И само неколико тренутака чини се
да то полећу птице, и да се опало лишће
на чудан начин враћа у овај живот.
НАША СРЦА
Неколико опаски, те вечери,
о нечем што је остало у младости,
пре но што смо ступили
у моћни савез са самоћом –
али ти рече оно најважније:
„Не јавља ми се више,
оставила ме без разлога.”
И док ћутимо, питам се:
{ша би улица којом корачамо
између светиљки и занемелих кућа
могла да каже о томе?
„Овде истрајавају стара правила.
Као и пре, љубав дошаптава
загрљеним паровима
најмузикалније речи”?
Не, доиста, не.
Улица само упија н{е кораке,
време наставља да хода испред нас,
водећи нас ка тргу где искуцава поноћ
и заостали ехо довршених тренутака одзвања.
Наша срца с неповерењем ослушкују
спољашњи живот препун тајни.
Сигурно у њима постоје преграде са
отисцима дешавања од некада,
и трагови покорности због нечег што је било
и остало онако како јесте;
али ничему нас нису научила наша срца
и ми се питамо знају ли ишта о нама.
ВРАТА ПОЕЗИЈЕ
Колико је још нереченог
Остало да се каже, ко зна!
А ми смо седели и разговарали,
И не помишљајући да живот речи
Тече као и било који живот,
И да га уоквирују почетак и крај.
Као да их је било више, један свитац је
Понирао и узлетао кроз таму,
Палећи и гасећи своју фосфорну лампицу.
Тада чух пријатеља:
„Врата поезије знам да мислиш
Да не постоје, а баш у овом часу
Ја пролазим кроз њих!“
И отишао је кроз мрак, а свитац га је пратио.
И песма се још дуго, славећи очај заљубљених,
Сливала у слух са неког сеоског славља.
Ако је ишта желео да ми каже,
То је да врата поезије могу да отворе
Само речи, и речи могу да их затворе.