КЛАТНО
У мом срцу њише се невидљиво клатно
Које ме баца с једне на другу страну,
Из једне у другу крајност.
Клатим се између одушевљења свјетлошћу
Са свим што у њој цвјета и расте,
И разочарања надирањем дилувијалног мрака;
Између доживљаја љубавне среће
И несносне љубавне глади.
А ничег између узлета и провалија
Да ме бар мало утјеши.
Једанпут осјетим да се живот одвија
С благословом виших сила,
А потом с њиховим проклетством.
Дволичје никако да се разријеши.
Клатим се између прихватања судбине
И повике на оног који ме сљепачки
Посла да живим без попутбине.
Молим се својим анђелима и демонима
Да раздируће, звонко клатно
(Звекне попут двосјеклог мача)
Стишају до апсолутног мира
Под капом Непокретног Покретача.
НЕУТОЉИВА ЖЕЂ
Не биљеже Те мјерни инструменти,
Предубоки су Твоји фундаменти.
Што Ти се више, усрдније молим,
Жеђ своју за Тобом све мање толим.
Што Те више и гласније призивам,
Све даљи, чини се, од Тебе бивам.
Што Те смјелије и луђе поричем,
Ја Ти свеједнако не хтијућ кличем.
Често Те моје страже не опазе,
Загонетне су им све Твоје стазе.
Када жеђ своју Тобом не утолим,
Ја ни најгорчем пићу не одолим.
Ал прегорко ми вино крви Твоје,
Радије бих Ти даривао своје.
Сретнемо ли се тек на моме крају,
Нека то буде у Твом загрљају.
Ако сам Твоја слика и прилика,
Доћи ћу до свог коначнога лика
Када ће са усана самртника
Потећи пјесма Твога миљеника.
КАД БУДЕМ ОДЛАЗИО
Кад будем одлазио, бићу обасјан,
Запљуснуће ме обилна свјетлост у којој се жив
Никад нисам окупао,
Мада ми се у сну, у освит великих празника,
Свечано обећавала.
И бићу наједном (противно свим очекивањима)
Пренеражен милошћу постојања
У којем сам могао да учествујем
Без ичијих препорука, утврђених заслуга,
Пренумерантских повластица.
Кад будем одлазио, помислићу
(Не зову ме узалуд Христовом лудом)
Можда баш у посљедњим, непролазним тренуцима,
Да су они који су ме мучили и понижавали
Вјеровали да ми чине добро
И да је извјесна количина добра тако стварно и ушла
У мој чудесни, мада би се слободно могло рећи
И грозоморни живот.
Кад будем одлазио, сјетићу се и оних
Који су у више наврата пуцали на мене
И редовно промашивали.
Махнућу им као својим злосрећним доброчинитељима
Који нису били дорасли ни таквом,
Најобичнијем задатку.
Прије но што одем захвалићу Господу
(Без обзира на то шта се о њему по кулоарима прича)
Што ме је излагао најтежим искушењима,
Невиђеним страхотама, али и дивотама боравка
Међ убицама и живим свецима.
А захвалићу и самом Сатани
Што је свесрдно и без награде сарађивао
На промашеном пројекту моје судбине,
Који сам ипак изгурао до краја,
До овако срећног свршетка.
ТЕТОВАЖА
Нико овдје виђен није,
Макар спадао у јунаке,
Да му смрт од првих корака
Не тетовира своје знаке.
Ти се знаци шире и множе
Све док има слободне коже.
Нико још од нас не умаче
У неку бајну Америку,
У свом од мајке рођеноме,
Нететовираноме лику.
Живот без смртне тетоваже
Остаће пусти сан пјесника
У сјени светих бојовника,
Док се народи не истраже.
ВИДЈЕХ НОВОРОЂЕНЧЕ
Видјех новорођенче
с ружичастим обрашчићима анђела
и тек назначеним полом –
живо се гицало у наручју
љепотице мајке.
И видјех како му се
из самог срца
клупче смрти
одмотава.
Густо намотано,
збијено у тачку
змијче.
Видјех и закренух
погледом у страну.
2009.
МАЛА РАСПРАВА О ЉЕПОТИ ЖИВОТА
Михајлу Пантићу
Пише ми београдски пријатељ
(ваљда да ме мало утјеши)
да живот је у основи леп,
да му се препустим и уживам.
Није да живот није и – лијеп.
У основи и у акцидентима,
чак у инцидентима.
И ја му се препуштам –
препуштен, отпуштен, напуштен,
прописно крштен...
Не само да је живот лијеп
него је, штавише, фасцинантан
цурећ ти кроз прсте из секунде у секунду.
Безумно је фасцинантан
у свом непрозирном средишту,
и у олујном главном току
(кад понекад главу ишту),
посебно у екстазама
љепоте и грозоте –
диже те и руши из дана у дан
све док не предаш завршну рунду.
Јава или сан,
јава или сан?
Ваља то поднијети.
Мрачно је фасцинантан
са своја два међусобно завјетована,
намагнетисана пола –
женским и мушким
(женски те безумно очара,
средњи је измишљотина граматичара).
Ваља то поднијети.
Ако не постоји средњи пол,
постоји средњи животни пут,
тврде кастрати и мудраци.
Да заобиђе се Голгота?
Да те уведе у мирну,
у луку спаса –
од живота!?
2009.
ХРИСТОВА ЛУДА
Ако ме питате Докле или Куда,
Могу тек да кажем:
Чујте мој крик –
Ја сам Христова луда.
То вам је данас сваки мученик
Који не продаје душу ђавлу,
Свако ко не лаже.
Ви ме слободно сажаљевајте
Као несрећног безумника,
Ругајте се, ал о свом трошку.
Изабрах, мимо ваших понуда,
Живот Христова сљедбеника,
Судбу, кажете, убошку.
Ја се, откако сам рођен,
Не питам ни Докле
Нит разбијам главу с Куда.
Та ја сам одозго вођен!
Онима што мисле да сам проклет
Кажем да примам сваки удар
И да ћу до саме смрти
(Којој се, замислите, веселим)
Остати на задатом, једином путу
На којем се, истина, збивају страхоте,
Али и права чуда.
Јер ја сам Христова луда,
И мене тај пут води
Према сјају што се шири
На све стране васељене:
Горе и доле, лијево и десно,
Напријед и назад, право и кружно,
И ако ми у вашем разбојничком мраку
Не згасну зјене
И попљувано лице остане чисто,
Нигдје ми неће бити тијесно,
Нигдје овако кужно.
Мојим се путем не врлуда
Од једног до другог лажног бога
Ил раскошно окићеног идола,
Којима приносите вајне жртве
Плаћене лажним новцем.
Крећем се кроз мрак по просјајима
Унутрашње свјетлости.
Најтежи пут, без ореола.
Ту се удара и главом у зид –
Христова луда не бјежи од бола.
Сјају тог бола не могу да одолим.
Простријели ме до кости.
По њему знам да још сам жив
И да бол трпећи – волим.
И ако ишта знам,
Знањем од којег се луди,
Знам да и ја Христа болим.