ЈАБЛАНОВИ У ДУНАВСКОЈ
Јабланови су путокази што хује.
Пролази транспорт ко живот
што пролази: док мотори брује
јабланови дрхте, високи, у зраку
следећи дугу и тамну путању
своје сенке растурене по сумраку.
Свакојака јата надлећу их дању.
Лепет крила тада шум појача.
И шуме тако, ноћу, изнад друма,
огрнути мраком, у пози осматрача
на крају булевара, ко на крају ума,
не знајући шта шуштање значи
голих грана или лишћа мокрог.
Знам шта тај вапај жели да означи:
дивотан је понад глава покров
зором донесен и озрачен јутром.
ОДЛАЗАК МЛАДИЋА
Посматрао сам војне транспортере,
камуфлиране гранама јоргована
поломљеног још прошлог дана.
Бректали су дуж главне улице.
И младиће видех под шлемовима.
На ушима су имали слушалице.
Никог нису гледали у лице
занети наредбом о покрету.
Са тротоара махали су грађани
весели као деца на паради.
Сви уверени да је само њих ради
организован тај слет гусеница.
И букете су бацали на возила
славећи унапред херојско доба.
У јутро, град задоби лик гроба.
Са мртвим цвећем на реверу.
АСФАЛТНА БАЗА
Мало подаље од савског пристаништа,
близу места где труну олупине
речних бродова што не вреде ништа
више од речи потрошених у шетњи,
сиђох, пред мрак, до самог дна:
некаква авет ту је шљунак млела
уз тутњаву, остављајући без сна
сав околни свет, усијан и врео.
Ту заћутах ко црни утопљеник,
малочас извађен, надутих плућа,
скривајући поглед, пред гомилом
заклоњен у бари мазута и прућа,
у прашини рано оседелој, и у болу,
док тутње тешки камиони носећи
ка периферији катран и смолу,
уз кликтај сирена и писак галебова.
КОД ИНТЕРНЕТ ПРОВАЈДЕРА
Купио сам количину времена
код интернет провајдера; зором
једва чекам да се отиснем
у стерилних пространства ropy,
остављајући своје најрођеније.
Нека рачунар потроши минуте,
сате и године зарађене рођењем.
Ствари једном морају да заћуте.
Једва чекам да безбројне иконице,
ко одблесци мртвих, засијају редом;
да једнолично зашушти процесор
и екран засија месечином бледом.
И све што будем видео и чуо
саопштићу другом; а они даље.
Ако је живот илузија нека траје
то осећање најближе уметности.
У ОЧЕКИВАЊУ БОМБАРДОВАЊА
По Константину
Кад је јављено да сигурно долазе,
из правца мора, још пре зоре
сиђосмо у црне подруме
носећи хлеб, новине и транзисторе.
Лако је пешадији, она оде
у шуме с оне стране реке.
И наше вође су преко воде
отишле на нове преговоре.
Зато по свим правилима у хад
кренусмо без панике или страха,
можда се само у два-три маха,
јаче залупише комшијска врата.
Докон свет, доле, разговор започе
између каца, дрва и старих када;
једна бледа бака показа слику
из дана док је била млада -
и неколико сати једни другима
поверавасмо се кô на исповести.
Тако готово пречусмо вести
са границе, да бомби неће бити.
Ево, већ се и смркло,
а нема помена од бомбардера.
И шта ћемо сад, без њих, небеских?
Изјутра почеће нова ера.
НИЈЕ ВЕЛИКА MAHA ПИСАТИ СТИХОВЕ
Песме наше путују, никад довршене,
некад брже него мејлови у ноћи.
Носе нас мимо закона и воље,
према неком: да ли у самоћи?
Прате све ко реч пред смрт, ко срце
кад покушава да прати ритам минута.
Неми сапутници то су, увек
на хартији - на путу нашег пута.
И јављају се некако, покрај живота,
гласом полутихим: да ли у тузи?
И застану, изненадно, као радост
кад помисли да је застала у сузи.
Добро је да се чује у празнини:
свет је добар и у дан кишан.
Да одјекне у нама: све душу има,
изнутра нико никад није стишан.
Наравно, добро је и да се ћути,
онда свима бива некако лако.
И да се смејемо најбоље је -
мрак се тада примиче полако.
Песме наше тугују, никад довршене,
и стижу ко вести: да ли усред таме?
Тобож, храбре, мимо - воље,
ко зна где, ког и каквог. Саме.