НЕДРЕМАНО ОКО
Још сунце греје по навици штедро
И зрикавац се с нечујем римује
То дитирамби славе небо ведро
И кад нас онај озго не милује
Задремало је Недремано Око
Не огледа се дело у свом творцу
У ћуку ће се одморити соко
А син се неће познати у оцу
Хоће ли деца која теби кроче
Док будан спаваш угледати с болом
Зато што си нас оставио Оче
У твојој зени свој лик с ореолом
А када главе дигосмо високо
У цркви нам се погасише свеће
Је ли трепнуло Недремано Око
Постидело се Око Свевидеће
БАЛАДА О ТРАМВАЈУ
Дремуцкају у митском трамвају
У несрећи раздрагани славски
Љуљају се у немом авају
Погорелци дуго ијекавски
Које Вишњи у Вавилон усу
Ти се и сад рађају на пању
Место своје носе главу русу
Обретену на усековању
Заковани у покретној кући
У трамвају ко у карантину
Нико неће изаћи ни ући
Само Јона у предање мину
Да не буде кад јесмо да нисмо
Усред Куле епски апострофи
Рикошетом помешаше писмо
У правилној у крвавој строфи
У трамвају ко у лазарету
Свак је за се рођаче губави
Цвили Христос сам у Назарету
Попљува га његов род убави
Из тунела у небеске двери
Ранама кад оверише визу
Са људима спанђаше се звери
Утом трамвај стиже у ремизу
РАЗРОКО
Ако на почетку творило је Слово
Земљу небо море небеска видела
И нас да трепћемо откуда све ово
Пред чим се свачија гордост постидела
Још непрочитани јарки рукопису
Све дражи и скупљи како се понављаш:
Траје припев сунца сажет у опису
И када се сунце у спеву не јављаш
Ако су а јесу људи очи Бога
Још непотрошене каденце и риме
Можеш ли нас Сузо спасти од овога
Чему рукописац још не нађе име
А ако си Слово творило и ово
Сузну ће молитву срицати разроко
Горе и кад спава Недремано Око
А доле двојничко око песниково
ДЕЛО ТВОЈИХ РУКУ
Ако си нас саздо по свом подобију
За утеху себи у ледној висини
Да твој лик у нама словесно одлију
Зраке у истини и у помрчини
Да се светлиш Светли у нашој кончини
И да нам омилиш двоструку робију
У другом доласку из свог Сина сини
Па ако нас ови пред тобом побију
Невиних ни виних немој се одрећи
Једни у другима док се огледамо
Без нас си усамљен тишином ће рећи
Небо непрозирно широко и тамно
Дело твојих руку шта је Свевидећи
Ако га не гледа Око Недремано
ОВДЕ СЕ ВРЕМЕ НЕ МЕРИ
Ништа није узнемирило очи
Које се сећају унапред
На то увек исто лице
Не падају сенке
Она је друкчије осењена
Икона није из времена
Него Пре и После
Зар се Богородица смеје
Зар се радује
Док јој Архангел сноси благу вест
Тророги свемирац
Анђео мучања
Прекрстио руке
Заледио поглед
Недохватна даљино
У шта Богородица гледа
На левој руци Царице
Стармало Младо Сунце
Плава одежда проточила
Злаћану круну
И око Христове главе
Свијену сковану
Сребрну потковицу
Из круне и потковице
Отимају се
Два милосна лика
И теше боника
Стао је сат
Је стао сат
Овде се не мери време
СТОПЕ
У време утиснуте
Залити не можете
Ту смо наглас срицали
Метрику бола
И граматику
Непокорности
Разрок је срок
Тиранина и тираноубице
Руку која не дрхти
Наводи владар над сјенима
На Видовдан се убица птица
Угушио перјем
Гарави Архангел утврђује
Старо начело
Ко хоће да живи нек мре
Ко хоће да мре нек живи
Синови синова наших
Обнављају градиво
У дистих утиснуте заливене
Ничу из асфалта
ПОСЛЕ СВЕГА
Ово јагње не моли
Да га чаша мимоиђе
Агнец Божји се не жали
Да га је Отац оставио
Ово јагње зна
Камо је послано
Ово постапокалиптично
Од свију остављено
Јагње бело
Неутешно
Гре преко пепела
СОНЕТ И СМРТ
Узалуд си пропртио кроз мећаву невољниче
Смрзла су се худа слова заледили стиха редци
А било је да куд прођеш сустопице невен ниче
И босиок коме су се радовали тихи преци
Где је она милост божја Присети се несрећниче
Два катрена два терцета Читав роман Хитро реци
Ко сад језди кроз облаке витлајући срећи кличе
И пикира стрмоглаво у загрљај живој реци
Окупај се у сећању несмирени залудниче
У белини изнад снега где ждралови залуд криче
Да ће бивши расковниче твоју грозу југу однет
Ни пртине нема више док завејан луд узниче
Тајним писмом урезујеш у снег и лед крај од приче
А мећава благородна већ римује смрт и сонет