ВОЛЕТИ
Волим твоје седе власи
И сваку твоју бору.
Твој реуматизам и кашљуцање,
Подрхтавање твојих руку
Док прелиставају странице
Новина и књига,
Или ми додирују косу.
Волим их док устима приносе
Шољу са чајем,
И када мирују у крилу,
Или милују пса крај ногу.
Такође волим и твоје ноге
У кућним патикама
Скупљене једну уз другу,
И док се споро вуку волим их
По тепиху и по лишћу,
Као што се годинама вуку у мени.
И твој глас дрхтав волим
Док ми се обраћа сећајући се,
Или док ми скреће пажњу
На неки стих.
И твоје мутне очи волим
Док жмиркају и док ме гледају,
И твоје наочари на пола носа,
И твоју вештачку вилицу у чаши
Волим,
Већ сада,
Много година унапред.
ЈУТАРЊИ БЛУЗ
Сама лежем у кревет, сама се будим.
Крмеље бришем, дижем шију.
Гледам у под, буљим у таваницу.
Дићи се или се поново стропоштати,
Навући ћебе на главу или упослити табане.
Сваког јутра исто питање, иста потреба,
Урасла у мене као нокат,
Да ми се прошлост као изношена сукња
Не вуче за петама од сабајле,
Да ме светлост не рањава
Својим пушчаним цевима.
Извући се испод ћебета није све,
Не дижем се само да бих ноге протегла.
Да устанем треба ми бољи разлог,
Од шетања шешира, кувања ручка,
Или брчкања Ега у пени и пари лаких комада.
Дојадило ми је да лежим овде
Као заборављен пртљаг.
Жуљају ме успомене, будућност ме сврби,
Као коприва жаре ме свакојаке мисли.
За сусрет са јавом морам бити спремна,
Подесити набор на сукњи, израз лица –
Што ми је дојадило такође.
Дојадило ми је да фурам срећу,
Да глуматам задовољство;
Као да ми је све потаман,
Као да ми је баш сад кренуло,
Да сам управо одиграла животну ролу
И извукла на лутрији главну премију.
Жудим за нечим чему не знам име.
За нечим што би ми изменило живот
Окренуло га тумбе, наглавачке.
Исклизнуло ме из шина,
Којима се возим по тачном реду вожње.
Дошло ми је да покупим своје прње
И да некуда збришем.
Тамо где нико не би знао за мене.
И где бих заборавила на саму себе,
Као на љубавника са избледелим лицем.
Да чиним само оно што ми је воља,
Што ми се прохте.
Да за то не тражим разлоге,
Не тражим покриће.
Да јездим друмовима брзим колима,
Не мислећи ни на шта и ни на кога,
Док унаоколо врућина се тетура,
И климактерично сунце ме прати као пас луталица.
О, МОЈ ТЕЛЕМАШЕ
Воштано лице и пресно срце –
Није то за мене!
Ни сасушена поморанџа на столу
Није ми мила,
Ни исцеђен лимун,
Ни плесниво слатко младости
Од кога ми слатка мрвица
На усни оста.
Све убуђало, сагњило, сатруло,
Са задовољством бацам у ђубре,
Увелој ружи главу откидам.
Стару хаљину радо поклањам,
О изношен огртач отирем ципеле.
Умољчан џемпер умољчан је живот,
Од кога се не исплете нови.
На зубарској столици седим
Већ два живота, и више.
Трпећи сврдлање изнутра – споља.
Без анестезије,
Без слатких обмана
Петпарачких прича.
Дегустирајући бол. Опет и опет.
О, неподношљивости понављања!
О, уобразиљо обнављања!
Довде сам дошла. Довде.
Без Ахиловог штита,
С Ахиловом петом на срцу.
Мој тиранине, мој империјалисто.
О, немилосрдна младости,
Мој Телемаше!
Не одиграх с тобом валцер
А већ сва музика стаде.
MA SŒUR
Он хрче, ma sœur.
Ја крај њега лежим,
Гледам у небо богињаво од звезда,
У адолесцентни месец што лагано плови,
Као чун морем после буре.
Све је мирно,
Само у мени тако није.
Два смо острва у истом архипелагу,
На једном је умор жеге,
На другом кости се леде, ma sœur.
Он ме испи као флашу пива
А моја љубав се истопи
Као у устима коцка шећера, тако би.
Сада ноћима овако лежим,
Слушам кишу како добује по мом срцу.
Некада ветар мрси гране,
А некада, као сад што је,
Намотавам месечину на прсте
И отапам успомене као смрзло поврће.
За то није потребно двоје,
Зар не, ma sœur?
Пијем црну тинту.
Црну тинту за црне дане, ma sœur.
Муцам помрчину,
Док напољу месец сипи сребро на гране
Са којих отпадају моје презреле жудње.
Још само када бих могла
Од очаја нутрину да пометем, ma sœur,
И да запевушим нешто
О звездама које догоревају,
Или о Сунцу што израња из модре ноћи
Као из морских таласа млад Бог –
Моја посестримо по мастилу, или чежњи.
О, БИТИ САМА
О, бити сама,
Без твога хода, твога гласа.
О, тишину чути попут раста
Тамног цвета у кутку собе.
О, бити усред ћутања ствари и ума.
О, бити сама,
Без твога хода, твога гласа.
О, чути само куцање свога срца,
Тиховати као печурка усред влажне шуме.
О, пружити се преко кревета
Као сломљена грана.
О, приљубљена бити уз тишину
Као лист уз мокри асфалт.
О, бити сама,
Без твога хода, твога гласа, твога тела,
Тишином покривена, обмотана.
О, чути ноћ како се згушњава.
О, лежати сама, будна,
Док месечев зрак пада на кревет
Као хладан мач.
О, чути тишину попут совиног крика.
О, бити без твога гласа, твога тела,
Као у гроб положена.
ОСАМА
Никога у кући нема,
Само мрак и ја.
Љубавни пар.
Кушамо се у самоћи.
Док напољу још кашље
Прозебли март.
Ране своје нудим
Тромој ноћи.
Она ми шаље звезде
Од којих у соби
Полуде жуте хризантеме
Попут месечине.
Тада сладак је мрак
Као уснуло дете.
Лаку ноћ, кажем.
А он ме покрива меко,
Као нико.
НИКО
Буди ми Нико.
Буди то што си – Нико.
Безимен Нико
Кога знам од давнина
Иако не познајем
Твоје тело, усне.
Нико заточен у грлу.
Нико затечен у крви
Као дечак на туђој трешњи.
Нико степски вук.
Нико пустињски цвет.
Нико моје прекобројно ребро.
Нико зимска јабуко у сену
Коју нећу загристи.
Нико кога већ волим.
Нико кога већ оплакујем.
Нико и ништа.