Пре десет година, у издању београдског Архипелага, појавила се књига песама 50 Саше Јеленковића. Елпенорски синдром, који је Јеленковић успоставио у новијем српском песништву, као израз постапокалиптичког доживаљаја света, сада уступа место ширем, ка свакодневној стварности више окренутом говору. Остају упечатљиве песникове слике, у које се улаже не само дискурзивна, већ и емотивна вредност. Не на последњем месту, овом књигом је песник обележио свој педесети рођендан.
И ТАКО МИ
Растемо у себи. Неко не зна да му је потребан
анђео чувар. Напољу је безбрижан дан.
Неко не зна да му није потребан анђео чувар.
И тако ми завапимо нека свако иде својим
путем. Нека се свако скрива од свог Сунца.
Под сопственим плаштом нека греје страх.
Нема јаких нити слабих, свет се у нелагоди премешта
с ноге на ногу. И тада изгубиш глатку кожу
и претвориш се у јежа, патуљка или медузу.
ПОТОНУЛИ
Тонули смо неопрезни, с неког места,
са сваког места, са различитих висина,
из једне главе у многе главе,
из лепог у ружно, из непознатог
у неизвесно. Много је звукова
падало по крововима, ни о чему
нисмо мислили, као да ће свет заспати
у својој сенци, у туђој сенци, у последњем
тренутку пред губитак сећања.
Питали смо постоји ли знак, постоји ли пут,
нешто припремљено чему се верује,
без планова и метафора, некакав склад,
број, прозор који гледа тамо и овамо.
ЕМПЕДОКЛЕ
Емпедокле, космичка душо,
превише љубави, превише музике,
људи беже од топлог и хладног,
шкорпије уједају, мирис пржене рибе
шири се са балкона. Има ли питања,
има ли музике, спавају ли лаковерни?
Био сам миран и био сам везан,
чуо сам глас каквог нема
поред река, међу елементима.
А ти, као да се одмараш међу бојама,
тих, неспреман на давање и узимање.
Да ли би свет и без тебе имао исте речи
за несаницу, маглу, небо и скок?
ИМАМ
Имам кројачки метар,
имам несаницу,
имам чешаљ и круну од
сапунице.
Имам кревет и улицу
на коју гледам с прозора,
који имам као и празан
простор између обиља
и чежње.
Немам аеродром,
нити звездану мапу,
сеизмограф немам,
иако сам рушен безброј
пута. Немам поверења
у кошнице, губим се
у бројевима.
ТАМО НЕГДЕ
Тамо негде нећу отићи.
Оно нешто нећу имати.
Онај неко неће проговорити.
Киша па боје, сумрак па обиље.
Живео сам иза и испред.
У страху и растерећен.
Убележен и прецртан.
Ништа није трајало дуже
од реченице изговорене
у полусну. Ово је доба
малих и живих. Њихова имена
нико не изговара, они не слушају,
они само ходају, из себе, ка себи,
улазе и излазе, жељни топлине,
захвални, уредни, заборављају године,
никоме блиски. Пружи им руку,
такав је обичај. Тамо негде.
ПИСМО
Постоји једно писмо,
овде испод стола,
постоје и једна луда врата,
с друге стране зида –
раскош божје мисли
кроз коју тоне камен.
Жена сања писмо,
први је дан пролећа,
чекали смо свакога,
започињали причу,
без престанка
мислили о губитку.
МАСТИЛО
Одзвонило је раздобљу оштроумља,
расипа се на све стране. Не знам како бих
сакрио кашаљ, како пренео камење кроз
улице, тунеле, преко мостова, све до места
где ће закуцати као срца, завртети се као
игле компаса. Зато одмахујем руком,
отварам бочице мастила да бих писао писма,
укинуо растојање од туге до храбрости.
Дели се преостали свет на ноћ и на празнину,
били смо рафал изнад глава, али тело, али тело...