УДБАШИ МОЈЕ МЛАДОСТИ
Седели су,
на брежуљку изнад куће,
сваки с машинком у крилу,
ћутали, пили, јели,
необријани, бакарне коже,
спремни да сваког тренутка
пређу у бронзу споменика.
Један је петнаест дана непомично
лежао,
у заседи,
гледајући преко нишана шумски извор.
Други је три недеље спавао код удовице,
пио млеко,
месио сису,
ослушкујући шум корака под пенџером.
Трећи две године није прешао очински праг,
познаје жену,
не познаје сина,
чита нејасне вести из родног краја.
Гледам их, тројица,
Срђа, Бошко и Страхиња:
први једе комадиће сира,
све два и два виљушком набада,
други пије жежену ракију,
и сагони кајмак у буљуке,
трећи мирно савија цигару,
па шибицом распори тишину.
Гледам их, тројица,
на брежуљку изнад куће,
јасни према небу сумрака
као икона на чађавом зиду.
Свети Ђорђе убија аждају,
Сирано ће је пробости на крају баладе,
Петар Пан се шали с рђавим капетаном
по босанским шумама:
стара прича (добро против зла)
и три младића (сутра можда два)
из даљине, одозго,
одсутношћу, контролишу дете.
Гледам слику, још су тројица,
три мускетара, после двадесет година,
још двадесет је прошло,
прешли су у ветар
који је шушкао у лишћу,
увукао се кроз одшкринута врата,
у соби заљуљао колевку,
сишао низ поље, заталасао пшеницу,
одгурнуо од обале ђемију, прешао реку,
ушао у град,
неописив град,
кажу да су га ту изломили ћошкови
и слепе уличице намотале
на вретена заборава.
МРАЧНИ МРКАЛ
„Мрачни мркал“
показа Тијана
у другу собу:
кроз одшкринута врата
видело се
да тамо не гори светло.
Видео се мрак.
Комад жутог електричног светла
као кришка бундеве
кроз врата ослањао се на мрак.
Нисмо га примећивали:
на шареној мушеми нашег стола
рађени су цртежи,
омиљена Тинкина љубичаста боја
стварала је градове и села,
певале се песме,
нови грамофон производио је звуке,
играло се коло,
фрула се
стваралачки
прилагођавала,
цртали смо људе.
Као да га нема,
говорили смо: мрачни мркал.
Бојите ли се мрачног мркала?
У дубини је мрачни орман,
у орману је мрачно одело,
у оделу мрачна празнина,
дирнете ли је – засиктаће,
поиспадаће из рукава згужвана хартија.
Волите ли мрачног мркала?
Он чува нераспремљен мрачни кревет
и мрачну полицу с књигама
које усамљени читају:
он види кад не видимо,
ћути што не ћутимо,
усамљен и мрачан
не чита што читамо.
Чувате ли мрачног мркала?
Тешко оном ко га нема,
тада су све собе светле и празне,
нема нејасних углова,
а неко глуво шушкање, час овде, час онде
шаље страхове
да нам држе за светлост отворене очи.
Нисмо га примећивали,
стварајући градове и села,
певали смо песме,
а мрачног мркала
четврта је чекала столица:
да изађе из тог непознатог простора
и сакрије пријатеља лица.
ЖИВОТИЊСКИ СВЕТ
Бити крава до последњег пашњака!
Кад травке, ничући, крену ка небу,
с њима се узнети, бар на час.
Бити свиња до последњег жира!
Кад пљусну мекиње, заспе нас блато,
сачувати част.
Бити патка до последње баре!
Кад утихну ветрови, умлаче се воде,
и даље јурити таласић слободе.
Бити жаба до последњег месеца!
Кад живот буде безопасна романса на локвању,
дозивати у дугој ноћи – роде.
Бити мува до последње жеље!
Осим зујања у продавницама, ситног пецкања,
постоји и смрт у висини.
Бити птица до последњег неба!
Након лета у висине, у непознато,
ваља одлебдети живот у тишини.
Бити лав до последње царске круне!
Нема глади, цар не коље,
ал мора о лепшем животу да риче.
Бити петао до последње зоре!
Неко истину о новом дану мора први да каже,
или да је откукуриче.
Бити змија до последње кошуљице!
Кад и та остане, сиротињска на трну,
костур ће синути у музејској витрини.
Бити риба до бљеска последњег трбуха у води!
Кад се потроше мора, пресахну реке и језера,
бљескаће тај трбух још у празнини.
БАЛАЧКО
Преиначавам. Помажем људима
да то не буду. Да се ослободе
служења глави и њеним ћудима.
Кажем: од мисли настају сподобе.
Прва мисао чучи крај огњишта
вајка се судби мирну вуну преде
онда одједном напуни склоништа
растера људе сруши распореде.
Друга је ватра која снажно жуди
за висинама у звучној слободи
њени пламичци решетке су људи
њена их срећа у затворе води.
Треће мисли као да и нема
нико с њом није повезао речи
какве ли она тек ледове спрема
којима људе од људскости лечи.
Раздвајам дакле. Радове од плана.
Све моје мисли ништа друго нису
до танки сумрак што од прошлог дана
одваја слова у племенском спису.
Пропаст ме храни већ више столећа
храни лепотом гради чудовиште.
Хоће ли мачем који се не сећа
све људске главе небо да заиште?
Ту ће их анђел редати сувисло
опробавати ко клавира дирке
празне ће склопке лупкати са смислом
па ће кликнути: гле лепе ли збирке!
А моје тело пуно историје
страха и наде крикова у тмици
и паљевина с којих се дим вије
трунуће на некој земљописној скици.
НЕБО
Земља ће мирно после рата сваког
сложити реке планине и села
као из неког подухвата лаког
вратиће куће и племена цела.
Тамо где рат је срушио знамења
и божја дела извргао руглу
ставиће земља гомиле камења
уместо храма новог лашца куглу.
Као да никад друго није било
она ће људе све у распореде
нека ће прса покривати свилом
на нека плећа товарити греде.
На разбојишту где се чују крици
дижу крваве до рамена руке
земља већ прима странке по сатници
тражи тишину за клавирске звуке.
Мрље од крви лимфе и масноће
брзо опраће росом младе траве
опет навреће свитања јасноће
црно бледеће у снегове здраве.
Све што из рана топло је цурило
јутром хладиће земљини глечери.
(Велико небо стидом набубрило
сву крв просуту рашири с вечери:
сутоном ћути нешто га нагриза
као сврдлање у желуцу чира.
– Ситне су звезде гледане изблиза
сузе што искре из далеког вира.)