УСНИВАЊЕ
Кад ти књига стане клизити из руку,
Када ноћ помири блаженство и муку,
Кад се тутањ града почне да претаче
У шушкање листа, сад тихо, сад јаче,
И сви се гласови слију у звиждуку
Коса који пева и певајућ плаче,
Признај свима да су мудрији и бржи,
Пригрни уза се трошне покриваче,
О будућности смрт нек води бригу,
И, тонући у сан, чврсто стегни књигу
Као да је у њој оно мало сржи
Која те везаног за живот још држи.
КРАЈ РЕКЕ
Из туђег сећања стиже то вече,
И шљунак личи на крупна слова,
А река нит стоји, нити тече
Испод разваљеног небеског крова;
На кланицу су одвезли јунце;
Њива се на зарђалом заглави плугу;
Та река је давно отишла к југу
И у утроби одвукла сунце;
Мудрац јалови, седи староста,
Попут изнемоглог трептим свица,
А то, што на крају пута преоста,
Није истина, већ њена клица;
Завршетак је почетку једнак;
Столеће покрај мене прокаска;
Та река, што стоји, је ли предзнак
Приспећа, ил тачка новог поласка?
МАЛА ГОСПОЈИНА
Празнина лечи. Време што је
С јабукама сазрело сад води ме
Кроз светли сумрак. Бабље лето је
Изасмртни живот године.
Срж хладна, али су травке вреле;
Стршљен опслужује у дрвећу;
Из ветровите кошнице пчеле
Ко жишке у млак ваздух излећу.
Зар се и светлост множи деобом?
Осипа се небески стуб пламени.
Нећу са злом, не умем с добром:
Светлуцање нек ме замени!
Не, нисам прошао од свих најгоре,
Иако сам закинут у подели;
Гутам побожно, као нафоре
Минуте који су ме већ појели.
ОСЛУШКИВАЊЕ
Шта тражиш, душо озебла,
Путниче без попутбине,
У сумраку, где кроз дебла
Струји језа туђине?
Пошто се целина расу
Низ видик, и оста досада,
Зар ћеш у задњем часу
Наћи што не нађе до сада?
Ил чекаш да оно што те
Води, на груди привије,
Па да се с тобом, животе
Суочиш обазривије?
Шири се шапат папрати
Кроз слух хрчка и хрушта;
Сви нађоше заклон, а ти
Где да се склониш, и у шта?
КРУЖНА БАЛАДА
Изгубио сам наду да се вратим
У први живот, онамо где сене
Пландују, у виру, са зракама златним
И где миришу баште заливене;
Изгубио сам наду, веру затим:
О Песмо, ти њојзи пођи место мене.
И пренеси јој што поверих теби,
Роба сам која је све мање у прођи,
Рачун се, негде, произвољно преби,
Како је требало црном коловођи
Који нас, све редом, на зло употреби.
Ти к њојзи, песмо, место мене пођи.
По једној ће ме речи препознати,
Ко што се по концу пронађе повесмо…
Ако те одбије, ти кроз суноврати
Иди до тајног кутка из којег смо
Кренули, давно, као пуствосвати.
Ти место мене к њојзи пођи, песмо.
Чекаћу, док мрак, са очима тигра
Пиљи у бездан, а над њим се, уклет
Звездани рингишпил врти као чигра,
Јер узорак је од сваког зла узет
На самом почетку – ово сад је игра.
Место мене, песмо, пођи јој у сусрет.
ПРОВИНЦИЈА
Она је
Дах
Из
Потаје
Око
Пусте
Железничке
Постаје
Језа
Глуве
Домаје
Што дубоко
У ноћ
Остаје