КАЛОПЕРА ПЕРА
Калоперо Перо,
моја лепа сејо!
Што ме зовеш, Јело?
Калоперо Перо,
ја те зовем, сејо,
отвор' граду врата!
А што ће ти врата?
Калоперо Перо,
да проведем војску!
А чија је војска?
Калоперо Перо,
господар Јакова!
(Из српске обредне песме „Калоперo Перo”, коју су, донекле прилагођену тој прилици, певале Ваљевке када су почетком пролећа 1804. године испраћале ваљевску војску у поход на Шабац)
Где су наше виле и све чари наге
Гиздавих лепота, красније од цвета?
[...]
Где су добре госпе, беле попут крина,
Деклице, што теше уморне јунаке?
[...]
Нестале су као бисер ране росе,
Банице су данас острва за сретне;
[...]
блажен ко их једном сретне,
Верујући лажном обећању дуге
Ко их нађе, Музе наше луде туге!
Тин Ујевић, „Наше виле”
I
(ДАВНИНЕ НАМ ДРАГУЉ, А ТУГЕ НАМ СЕЈА)
У напеву чу се: Калопера Пера!
и вече се створи у петровску лилу.
Давнине нам драгуљ, а туге нам сеја
у певање пусти Равијојлу вилу.
Дошумеше творбе са горских весеља
у Жубер и Видрак, каравиље дева:
и Ваљевки дичних, и Јелена, Јела,
и Јелица, Ружа – и свих Параскева...
Потеку видици да пресвлаче време
у одежду Ане, у лик Теодоре,
да поречја, горја у жар-дијадеме
и печате слију: те држи се, боре,
o Трпези части кад с пропланка вида
Кандосија сија – а зри Симонида.
II
(ОТКЉУЧАЈ СЕ КРСТОМ, УЧЕТВОРЕН ГРОБЕ)
С Јасеновца виса, где овце се роје
и пландују душе, а муње се брусе,
небеса се слегну кад облаке доје
Анђелије беле, Јерусавље русе...
Од Вилинца брда до Вилинских кола
урамљује слику перуника бола.
Откључај се крстом, учетворен гробе,
да расејеш диљем од праха пергамент.
Ту Косовке две су, с кондирима обе:
и худница Бела, што нариче ламент
и суши борике, и Девојче с реке
са клобуком павшег, а мило му перје,
те несвесно слути, кроз звуке далеке,
да с црвене росе већ пламсају перле,
да Свелазар шаље, кроз источна врата,
два божура бојна – женика и брата.
III
(ЗАР СУВ ЛИ КАЛОПЕР ДА ШУШТИ ЖИВОТОМ?)
Са река нам сузних, тих Кокита с плачем,
тек сени зацвиле, уз покрете шљунка
и јежење песка. – Ту Морана с ткачем
изврзује пређу из журнога шумка.
Златокрилке кршне, монахиње потом,
зар сроза се свећа од душиног воска,
зар сув ли калопер да шушти животом
кроз вапај те згоре у пламену Бошка?
О Кнежева Госпо и жалости друго,
зелени се време са звездом у дубу,
са липом у звезди, и вазноси, туго,
Јевросиму мајку и Дамјана љубу,
а с Босфора пече – у немери мера! –
Оливера вила – Калопера Пера.
IV
(НАД ЧИНОМ ДОК ДРАМА У ПРОПАСТ СЕ РУШИ)
Кроз јасење китно и вилинске власи,
кад поноћна гумна роморика крепи,
са месечних коса продихују даси
деспина нам горких – и нимфи и елфи.
У визији краја, где бди Љубостиња
над племеном које обухвата тама,
у атласу с тугом, у аури иња,
Јефимија бледи над чином док драма
у пропаст се руши. – О везиљо трпње,
уградила јеси горчину и отров,
губитак од срца, уз уједе ћутње,
у икону малу, у завесу, покров;
драгуљима жижиш док годишта тону
кроз засторе мрака у мрак-васиону.
V
(У РАЗРОКО ДОБА С ОЛУЈОМ О КУКУ)
У сазвежђа мртвих и румен од глине,
кад устукне Месец и прогледа сенка,
одвезу се ружом бродарице с Дрине,
с Колубаре гола баждарица Жељка.
А Јерина, мада и проклета била,
у разроко доба с олујом о куку
и она је жубор, и она је вила
јер подиже куле о махнитом хуку,
што насрће срчан, кад однекуд дође,
да попије Дунав и обере грожђе.
VI
(УЗ ЈЕЧМЕНУ СЛАМУ ЗА БЛИЖЊЕ И ПРЕТКЕ)
Кад попусти пажња ђавoљем устројству
и дежурној злоби кад ритмови стану,
и укаже свет се у друкчијем својству,
из краљичког кола виленице бану,
те тројичка јутра и подневи, широм,
у навиљке скупе енергију бившу,
од које се – лељо! – под небеским виром
преобрази привид у слова што дишу.
Из повесне драче, из грмена чичка,
провирује тужно Султанија Мара,
што заснова љубав у зрну камичка
и окупи брижно, у храм без олтара,
сиротињу, писце, обитељ, властелу;
и разапе удес о Дубровник, Млетке:
да одслика царство у Јежеву селу,
уз јечмену сламу за ближње и претке,
да немилост склопи у крст и у датум –
та робиња коби, madregna и hatun.
VII
(ДА ЗАПЛАЧУ ЗБИРНО ПЛАНИНЕ И ЖУПЕ)
Тек додоле чујем кад киша се кани
да дојкама пљусне у доб што прохуја,
да ороси трен се и замор се стани
у грозд полуголих Каравиљки, Струја...
Из црквица сремских кроз дух Ангелине,
што раздаде благо на убоге, ниште,
истекла су мира у слом од целине,
куд бесови тутње, а сироти пиште.
О трајање пусто, о пустоши трајна,
распечати повест да лета се скупе
на Божији зденац и виђења чарна –
да заплачу збирно планине и жупе.
VIII
(ТЕК ПРОЗРИЧЕ ЛЕТО ПО СВЕТЛОСНОМ ЧАНКУ)
Лазарице ко су? Лазарице шта су?
Уз јагњила бела – шта јагњила беху? –
из некојег чина, у некојем часу
измиле и оне са чедом у смеху.
Са столећа трију, у пепео слеглих,
роморење слушам и запевку танку,
и потмуо жамор у коров полеглих...
Тек прозриче лето по светлосном чанку,
дивљакуше пчеле куд дивизму срчу,
те пусте се, кришом, биљарице Славке
и Загорке, Перке по биљу у врчу
врелине и зрења, где горкуље травке
наваљују уљем да прокапљу штедро
у убоје љуте, у напрсло ребро...
IX
(КРОЗ ГУДУРЕ, КЛАНЦЕ И ЗАБИТ У ГРЧУ)
Трепетљике проспе с петролејке жижак
у шимшир тишине са тридесет преља,
где предиво вуче из таме језичак
вретеном што бруји од руја и жеља,
а с роморне ноћи тек чује се басма
што упреда месец у мисирска пасма.
Засјаји ли ишта кроз букву и смрчу,
кроз гудуре, кланце и забит у грчу,
то крчмарке две су: и Јања и Мара!
Из очију њиних језера се црне
и магле се крчме, и навире јара,
а с бедара бритких истрче им срне
пред гомилу глава у повесму дима,
што јелене гоне над пламеном вина.
X
(ДОК НАЈЕЗДЕ ЉУТЕ ИСКАЉУЈУ НАРАВ)
Ни мрак неће замрачити од тебе [Господе],
и ноћ је свијетла као дан: мрак је као видјело.
Псалам, 139, 12
Изврзе се Месец из руменог клупка:
коленика живне, потече у ткање,
те жица ушуми из жуборног чунка,
из разбоја срца, у ткалачко стање.
Да јагликом првом живици ожуте,
да врба олиста, да облак са венца
маслачком потече, док најезде љуте
искаљују нарав: јер Слепица Јеца
и Живана Слепа, Степанија с Јадра,
Гргуревка Слепа и виде и знају
осунчати песму слепоћа је кадра! –
да брда су очи, да равни су уши
над линијом пева, да оно што ткају
жалости и цвеља, а пурпур је души;
то виде и знају – сунчанице жарка! –
из Врањева Слепа и Слепица Јела,
од незнано којих и Нека из Јарка:
кад Богу је воља, и тама је бела,
а сунчево светло мрклина дубока;
то виде и знају – док свакој се глава
над гуслама крши! – из Острова Јока,
уз многе што јекћу и Сремица Пава:
јер гудбени звучник ражарује трнце
и шири се резак – уз јежење коже
и дизање косе, у њему се сложе
јединице коби, суштаства где зрнце
лековито зрачи, a сцене што боле
о струнама дрхте и чарно соколе...
Шареницу вида – од тајне што знају –
њих Девет – а Слепих! – док грла им звоне,
без очију као и с очима ткају.
XI
(ПО ЛИВАДИ СЦВАЛОЈ У ЗАУМНУ МЕТВУ)
Не светличе игле, не теку канчела,
а плетиља сура цветоплете пара.
У плетиву густом изумиру села
и навире влага из уморних шара;
а везиље две нам, Иконија, Олга,
замиришу смиљем што створио бол га.
А Врдничка Вила, а Вукова Мина
и Ковиљке лепе из чар-споменара...
У „Корпу са грожђем” још зре Катарина,
а притиче крепост из далеког нара:
кроз намрштен ваздух од начетих фрески,
кроз Надеждин „Призрен”, „Грачаницу” њену
и „Дрво на брегу”... Тек одсјаји рески
отварају поглед у сна екумену,
што крошњама сенчи и „Ресник” и „Жетву” –
куд Надежда, сестра у тифусној дружби,
по ливади сцвалој у заумну метву,
зауставља боје у врућице журби.
У графици рата и крв је палета:
видарица поста Срб-Баварка Бета
и расточи затим сјај „Летњега дана”
у „Маглич” и „Руже”, и „Одмор у пољу”,
где инсекти жегу, уједају, кољу
кроз сунчево уље из космичких рана.
XII
(ТРИ КНЕГИЊЕ БЕХУ, ДВЕ КРАЉИЦЕ БЕХУ)
Врх трпеза пољских у жетвено доба
нарасте у зраку и разломи хлеб се,
а обзор расцрта рукавцем тескоба
и баци се српом где сложио леп се
жртвеник од снопља, у заранку црвен.
У некакав васхит тај трен је вазнесен
и траје у гласу што јагли се срмен,
а давно се чуо и био разнесен...
Мобарице биле и били мобари...
Постоји ли ишта у сенкама твари
да опстаје макар у понекој шари?
У држави младој, у пресудном веку,
три кнегиње беху, две краљице беху.
Проминуше оне у година теку
са споменом добра, а с раном о греху...
Зар Србија није и Шарени конак
под капијом звезда: за Љубицом жита
таласају бурно; Персидин су орах
култура и знање; а с Јулијом свита
на крунидбе сећа; кроз горчицу зала
за Наталијом се указује Драга
док дивљају боје у гримизу сага,
а влаже се очи с дубином од жала.
XIII
(У ВАЉЕВУ ЛЕПОМ, У БОЛНИЦИ ГРАДУ)
Монархија туђа, под круном аждаја,
тек избљува срџбу са Дрине и Саве,
већ вешала пропе од краја до краја
да грозницом цепте остаци од јаве.
Монархија туђа, колéра и куга,
са вашима белим у тифус се расу,
те суноврат-доба – без српа и плуга –
плићаке од гробља грак-вранама засу.
Монархија туђа, што Дворога звер је,
у бугије склопи свих складова смерје:
шљиваке и поља, и домове, церје...
У Ваљеву лепом, у болници граду,
са свом околином, болештинa куља,
под пегавцем жижи и сунце у паду.
У налету смрт је што коси, грабуља!...
А Драгиња лечи са Алис и Беси,
с танкопрстом Косом и сестром Де Хроте.
У времену смрти, што меље и меси
док врућица лиже уз Мач од страхоте –
кад земља је с небом и чòвеком рана,
кад гомиле мртвих гомилају бројке –
у бољци се створе: Сошинска и Хана –
и Косовке обе! – и Радојке, Војке,
и сестрица Дарја, и Флоренс и Флора ...
Тек Милунка, вила из Гвозденог пука –
чистачица потом! – кроз окуке хука
и надражај благи србијанских зора,
раздањује блеском и Старо и Ново
да испуни Реч се и Заветно слово!
XIV
(СА ЛИНИЈЕ КРАТКЕ РОЂЕЊЕ – ПАРАСТОС)
Пожурило вече, о глог се разболо,
те невесту јесен не одводи у двор,
а виле се труде, уз поломку коло,
да размакну звезде и удаље сумор...
Под огњиштем неба шарениш се, Башто,
а немоћ се трже и жалост светлуца.
Ломата се разум због питања зашто
пахуљица Земље из понора врца.
Послужавник један, од лима и зелен,
а краљевским паром што одсликан био,
просјајује рђом кроз загробан селен,
те пропао траје – у сећању мио.
Ту Марија с венцем, под двоглавим орлом
и круном са крстом, у отменом ставу
што ћутањем значи, ублажује пролом
и шум катастрофе низ полетну страву...
Судбина је наша неопеван пелен,
а пониру речи и јењава патос –
док жуте брежуљци и суши се невен –
са линије кратке рођење – парастос.
XV
(ПО МИШЉЕЊА ПОЉУ НЕ БЕЛЕ СЕ РАДЕ)
Претворило све се у прах што је смлевен
у тишак ништине, у обред незнања
над засторјем краја куд текао јелен,
где бивша будућност у глувилу сања
да укреше очи о Небеску чашу,
да испрати повест кроз тму неосвића
у предео Ума, у колевку нашу,
где утаче свест се у трзај Свебића.
Ведрином се светли пред ланетом стрелац.
По мишљења пољу не беле се раде,
а љубави врле горчинин су зденац:
то Аница нутри, то Ксенија знаде,
а претрне учас и црн земљоделац
пропупе ли леске сазнања и наде.
XVI
(ПО УКЛЕТОМ ЗНАКУ ПРАШИНЕ И ПЛЕВЕ)
У вилокруг биља, и ткаљо и прељо,
долете ли икад Калопере шумне,
то шумљење пукне у припевак лељо!
што кошуте крене из вртаче тмурне.
Калоперо Перо, чудеса се творе:
преображен свет је у милост што блажи,
те гробља се зоре кроз ум Исидоре,
а Десанка плаву перунику тражи,
по уклетом знаку прашине и плеве,
за све Магдалене и све Геновеве.
XVII
(ВИТОПЕРЕ СТРУКОМ КАЛОПЕРЕ ПЕРЕ)
Врх вилинског витла, и ткаљо и прељо,
низ одроне сунца по чашкама сфере,
над Kружницом плача, где купе се – лељо! –
витопере струком Калопере Пере
и стрељају срцем, из срчике коби,
у докољен звездан по Нечаји води:
а изгони извор из очију свода
Мнемосина српска – Жеравија вода.