Љубомир Симовић (1935)

Љубомир Симовић
ИСТИНА О ЕКСЕРИМА

С рибом у зубима, теби је граница
изронила испред самог прамца!

Граница ти иде кроз кокошке,
иде ти кроз овце, иде кроз кромпире!

Границу су ти довели до пред кућу!

Граница ти иде испред носа!

Преко прага гледаш
ко преко границе!

Али њима ни то није доста,
а тебе ни то није отрезнило!

Како можеш да ми кажеш да јесте?

Даскама цоловачама, попреко и унакрст,
даскама као дрвеним путачама,
споља ти закивају прозоре и врата!

А ти им изнутра додајеш ексере!


ИСТИНА О ПЛАНИНАМА

Ми смо границу држали иза облака!
А јутрос нам је осванула на прагу!

Оном ко је унутра не да напоље,
оном ко је напољу не да унутра!

Кланицу је оставила без сточне пијаце,
рибљу пијацу је оставила без реке!

Граница ми прелази и преко трпезе:
кашика у једној држави, чорба у другој!

Где је почињала даљина, сад је рампа!
Скраћени су сви путеви и летови!

Ширине се сузиле, висине смањиле!
Нестали су нам са видика Алпи,

нестали Анди, нестали Хималаји!
Па шта ако су нестали Хималаји?

И са Забучја можеш довући дрва!
Па шта ако су нестали Анди и Алпи?

Види ли се с врхова планина
даље него с врхова ових мрва?


КВАНТАШКА ПИЈАЦА

Што је јуче коштало 20 динара,
данac кошта 20 хиљада!
А сутра ће 20 милиона!

Неће проћи ни 20 минута,
а тих ће се 20 милиона
попети на 20 милијарди!

A више се могло пазарити
јуче за оних 20 динара,
него данас за 20 милијарди!

Чиме си јуче купово венац лука,
данас не да не можеш једну главицу,
него не можеш ни једно једино чено!

Више данас кошта једно јаје,
него јуче јато кокошака!

Да сам јуче имао милион,
белела би ми се река од гусака!
А данас ми се, за тај исти милион,
не би на води забелело ни перце!

Да сам јуче имао милијарду,
мого сам да питам пошто је Ваљево!
А данас питам колко кошта зеље!

Нема меса, а неће бити ни зеља,
ни жишке у пећи, ни петље на игли!
А долази дуга и јака зима!

He бојте ce, браћо, хладне зиме,
него се бојте, браћо, неслане соли!

Засветлеће жишка у пепелу,
намаћи ће се вунена петља на иглу,
забелеће се гуске у рукавцу,
освануће на трпези храна,
када опет co постане слана!


КРУНИСАЊЕ БУНДЕВЕ

1.

Одведем га на пољопривредно добро!
Било је много јесењих послова!
Једну по једну, изнесем алатке!
И лепо му кажем:
Ако ти је ова лопата тешка и велика!
Ако ти је и ова тешка и велика!
Ако ти је и ова најмања велика!
Ако ти је и ова најлакша тешка!
Најбоље би било да копаш кашиком!

За раднике су трпезу поставили
насред поља, под велики дуд!
Све се пуши, чиније, кутлаче!
Ја га посадим у чело трпезе!
И лепо му кажем:
Ако ти је ова кашика мала!
Ако ти је и ова велика мала!
Ако ти је мала и ова највећа!
Најбоље би било да једеш лопатом!

2.

Да није сабирања и одузимања,
а поготову да није дељења,
не би од њега било јачег рачунџије!

Био би зидар, да му не смета мистрија!

Био би јахач над јахачима, да му не сметају
седло, узде, мамузе и узенгије!

Да му не смета јевапђеље, био би поп!

A могао би постати и патријарх,
кад би разликовао гуске од анђела!

Он je целог живота носио
главу празну а зобницу пуну!

A ништа од тога није нам сметало
да му под ноге положимо глобус,
у руку скиптар, а на главу круну!

3.

Kao да никад није кусао купус
из казана, калајном кашиком,
сад златним ножем и виљушком
једе јаребице, кечиге, кајсије
и ананас, из златних тањира!

Као да није одрасто међу свињама,
на двору држи мајмуне и пауне!

Зрнима грожђа кљука папагаје!

Као да није до јуче мењао
трице за кучине, кучине за трице,
данас би мењао распоред планета!

Откако је на главу ставио круну,
то више није онај исти човек!

Ајде што је круна променила њега,
на његову је главу натакнута,
али зашто је променила и нас?

Зашто се ми,
који му јуче не бисмо допустили
ни да нам чизму пољуби, данас јагмимо
да га пољубимо у краљевски прстен?

4.

Како смо ce тако брзо, тако лако,
одрекли свега у шта смо веровали?

И како смо се тако брзо, тако лако,
овoj новој вери приклонили?

Зap ми у Бога верујемо мање
него куварица у пијачну вагу?

Зap је наша нада у Господа
мања од наде рибара у црва?

Колико вреди наша тврда вера?
Литap уља? Кило соли? Товар дрва?

Да ли ће нам ова друга вера
трајати дуже него она прва?


АУТОПОРТРЕТ СА ГЛАВОМ НА СТОЛУ

Расту ми на прагу,
расту ми у олуку, расту на крову,
по свим собама
расту ми коров и трава!
А мени се спава!

Нападају ме мрави,
рука ми се до лакта црни од мрава!
А мени се спава!

У села нам ујахују војници,
пале сена,
хватају гуске и патке,
на друмове изгоне
стада оваца и крава!
А мени се спава!

Разваљују ми врата кундацима,
туку ме,
хапсе ме,
бацају ме низ степенице у мрак,
препун дрвених и гвоздених справа!
А мени се спава!

Неко, не видим ко,
позива ме у борбу за слободу,
тражи победу истине и правде,
победу устава, закона и права!
А мени се спава!

Бацио сам пушку и капу!
Нека победи снег!

На сто се спушта,
као на дно,
моја глава!

Мени се спава,
угасите,
мени се
спава!


МРТВА ПРИРОДА СА ПРАЗНИМ ТАЊИРОМ

По двадесетом певању Одисеје

Твој тањир је празан.
Али твој телевизор
одлучно тврди да је твој тањир пун:
на ТВ-екрану,
крунисана першуном и кромпиром,
у твом тањиру царује говедина!

Наравно, ти си разуман, и верујеш
ономе што видиш на телевизору,
а не ономе што видиш у тањиру!

И, уместо онога ко те лаже,
ти оног ко ти говори истину,
коју би и сам могао да видиш,
голу истину да је твој тањир празан,
оптужујеш за издају и лаж!

А, видим, коприву бариш за вечеру.
И један ме црв не оставља на миру:
како у ту истину, кувану говедину,
можеш да верујеш барећи коприву?

И како се никад не запиташ
зашто се иста истина, иста слика,
коприва или говедина, не види
и на телевизору, и у тањиру?

Август, 2000.


ЧИЗМЕ

Видим да имаш првокласне чизме!
Не памтим кад сам видео такве чизме!
То су чизме од најбољег бокса!
Не само из неке јесење суснежице:
у тако добро грађеним чизмама
човек би се и из потопа вратио сув!

То су заиста праве државне чизме!
Погледај само како су потковане!
На свакој има бар пола кила гвожђа!
То није само обућа, то је оружје!
Кад си обувен, ти си и наоружан!

Нема тога пред чиме ће устукнути
човек обувен у тако моћне чизме!
Ти на тим дебелим ђоновима стојиш
као кула на темељима!

Не само блато, макадам и снег:
те велелепне чизме газе све!
Газе прсте, газе зубе, газе уста!
На ђоновима разносе брашно и крв!

Зар се никада ниси запитао
зашто су ти обули те чизме?
Зар зато да, штитећи нечије шешире,
шутираш и разбијаш нечије главе?
Главе као лубенице и тикве?
Главе као земљане ћасе и лонце?

Зар се никада ниси запитао
да те чизме можда нису од камена,
а газде су те послале преко воде?

Да ли си се икад запитао
да ли ћеш успети да изујеш те чизме?
Зар их се нећеш никада ослободити
и, бацивши их далеко у трње,
бос и ослобођен поћи према реци,
бос и ослобођен кроз пчеле и цвеће,
бос и ослобођен кроз белине снега,
белих рада, облака и оваца?

Докле мислиш да стигнеш у тим чизмама?

Зар ћеш обувен у крваве чизме
лећи у земљу, крај босих отаца?

21. мај 2000.


УПОРИШНА ТАЧКА

Издају, заседу, превару и пљачку,
потере, ловце и ловачке псе,
пакост и завист, мржњу убилачку,
потвору, похлепу и намере зле,

руски логор, тамницу немачку,
брата што удара а не гледа где,
мацке у Ваљеву, вешала у Чачку,
метак за да, конопац за не,

све сам преживео, загледан у тачку,
у ону све даљу, све сјајнију тачку,
која обухвата и садржи све!
Прочитајте и:  Живорад Недељковић (1959)