ТРИ ПЕСМЕ О ПОКОРЕНОМ ГРАДУ
1
Дошли смо да чујемо госта
Дошли смо да чујемо госта
Који ће нам читав час, а можда и више
Причати о светлостима, о жаморима, о треперењима
Града из кога је дошао: Париза, Лондона, Њујорка, Берлина,
Свеједно. За тренутак, све ће нам се то учинити
На дохват руке, као да нас је наш гост узео за руку и повео
У неки од тих градова који подрхтава од живота.
Чекамо да што пре изађемо
Из загрејане дворане за предавања
И нађемо се, и ми, међ неким светлостима, међ неким жаморима, међ неким трептајима.
Дочекаће нас мрачне и неме улице
Којима се враћамо кућама
Као у покореном граду.
2
Сени и авети, идемо оборене главе
Сени и авети, идемо оборене главе
Не усуђујући се да погледамо у очи
Другим сенима и аветима са којима се мимоилазимо
Ходајући нестварним улицама са јутарњим хлебом у рукама.
Заглушени лажима,
Заслепљени привидним животом иза стакла у осветљеним излозима
Који се одмиче од нас чим пружимо руку за њим.
Са јутарњим хлебом у рукама, ходамо нестварним улицама
Између кућа чији су прозори без светлости и без живота,
Као слепе очи које не виде ништа,
Осим завеса иструлелих од прашине
Које више нико неће ни размакнути, ни навући.
Између лажи и привида вучемо се нестварним улицама
Са јутарњим хлебом у рукама,
Последњим што нам је остало стварно и што нико не може да нам одузме,
Као што ниједна лаж не може да нам одузме
Траг истине у очима које волимо.
3
Кроз прљаве прозоре још можемо да видимо
Кроз прљаве прозоре још можемо да видимо
Весела светла неких градова, можемо да чујемо
Брујање улица пуних пролазника и аутомобила, можемо да наслутимо
Како има још кућа које одишу спокојством, миром, ведрином и топлотом.
Још можемо да чујемо авионе који скрећу и узлећу,
Возове који долазе и одлазе, можемо да замислимо
Путнике који се ужурбано упућују
Неким далеким крајевима до којих више никада нећемо моћи да стигнемо.
Сада је то све даље и даље од нас и нестаће заувек.
Писма нам више не долазе, телефони су замукли
У нашим охладнелим кућама чији се мемљиви зидови
Љуште као отворене ране,
Окружене гомилама смећа и крхотина
У којима наш живот трули
Са задахом безнађа.
ЛЕТЊА ЛИТУРГИЈА ЗА МРТВОГ ПЕСНИКА
И. В. Л.
Написао си Пролећну литургију за мртвог песника, и знам
Да ми нећеш пребацити што сам позајмио твој наслов
И преместио га у друго годишње доба, сад, када теби
Треба да буду посвећене речи какве си ти другоме посветио.
Сећам се пролетњег преподнева када си дојурио до мене
Нестрпљив, као да си се већ спремао за пут,
Да ми, тек сишлом са хируршког стола,
Што пре донесеш Четири канона, тек изашла из штампарије.
Четири канона које си ми толико пута читао
Једног по једног, свеже написаног на десној страни
Твоје свеске, док је лева била још празна и чекала
Исправке, допуне, измене које ћеш само ти моћи да одгонетнеш.
Између себе, звали смо их одавно „четири квартета”:
То је било њихово тајно име, као тајно име што га војсковође
Дају некој својој операцији, шифра којом се служе пријатељи
Којима су брбљиве речи престале да буду потребне.
Сећања знају да буду опипљива
Као оно што зовемо стварношћу. Понекад, увече,
Ја седим у твојој соби и ми, уз чашу вина (разуме се),
Поново поредимо своје преводе Пусте земље.
„Ово је боље код тебе”: „Овде си се прешао”. А када дођемо
До оног: „Oed’ und leer das Meer”, или
„Et O ces voix d’enfants chantant dans la coupole”,
Слажемо се да смо обојица то конгенијално превели.
Или ми ти читаш своје најновије песме, још увек само са десне стране свеске,
И ми их, реч по реч, расклапамо, као старе занатлије
Што, део по део, расклапају часовник који ће на крају прорадити,
Иако знамо да ће се све ипак завршити онако
Како је богиња што бди над нашим песмама заповедила.
Онда песме о Хиландару, које читаш док ја покушавам
Да иза слика и метафора које су већ кренуле својим путем,
Разаберем живот и пределе Свете горе које смо прошли заједно.
Нису сећања магла у којој се назиру све разређенија збивања:
Ти би, као далеко бољи познавалац езотерије, знао шта је то;
А ја, непоправљиви емпирист, могу само да ти кажем
Да дође вече када опет седимо у твојој соби
И водимо (не увек баш сасвим озбиљне) разговоре какве смо знали да водимо.
Само што више не пијемо вино
Пошто су нам га обојици лекари забранили.
ЈЕДАН ПО ЈЕДАН, ПРИЈАТЕЉИ СУ ОТИШЛИ
Један по један, пријатељи су отишли,
Не давши више ни гласа од себе.
Остао је сам, да седи пред оглувелом кућом
И чека ноћ.
Тада ће се из мрака зачути глас птице
Која дозива некога да се јави из таме, неког
Кога не може да види, и ко можда постоји само у њеном упорном крику
Што га ноћ оставља без одговора.
Слушајући тај глас, све му се више чини
Да је то позив упућен њему –
Јер никога другог више нема
У опустелим вртовима и замраченим кућама.
Потребно му је још само мало па да разуме
Шта хоће да каже глас те невидљиве птице што га већ ноћима слуша
Како мери време савршеније од најсавршенијег часовника.
Глас који ће се чути и над његовим мртвим телом
У трави из дана у дан све гушћој.
ПРОЛАЗЕ ВОЗОВИ СА ОСВЕТЉЕНИМ ПРОЗОРИМА ВАГОНА
Пролазе возови са осветљеним прозорима вагона
Иза којих никога нема,
Пролазе поред кућа са осветљеним прозорима
У којима никога нема,
Јуре кроз поља обасјана месечином
На којима никога нема,
Тутње кроз осветљене станице
На којима никога нема,
И долазе далеко, далеко,
Где никога нема, где никога нема.
ДВА МАЛА ДАИМОНА ИГРАЈУ СЕ СА СВОЈИМ ЧОВЕКОМ
Када сумрак својим сивилом
Почне да уноси мир међу ствари које га окружују
Крај њега се створе два мала даимона
Један од њих шапуће му у ухо:
„Пожури, треба још штошта да урадиш”,
А време ти полако истиче.”
На друго ухо други му шапуће:
„Пусти све. Што си урадио, урадио си.
Нема више времена
Да ишта додаш, ишта поправиш.
Седи и чекај мрак који као плима
Већ надолази да те покупи са собом”.
Кога од њих да послуша?
Добро зна да даимони лажу, и да ће обојица нестати
Чим буде упалио светло.
Али више није сигуран да зна
Где се налази прекидач.
КРОЗ ОТВОРЕНИ ПРОЗОР ДОПИРЕ ЖАМОР ГЛАСОВА
Кроз отворени прозор допире жамор гласова
Људи што седе испред неког кафића.
Жамор, из кога тек с времена на време
Искрсне нека реч која се може разазнати.
Да ли је то живот?
На кући преко пута прозор је осветљен,
И њиме понекад промакне
Сенка неког човека. Неке жене?
А онда се светло угаси.
Да ли је то живот?
Шта хоће да нам кажу очи које срећемо у пролазу?
Чини нам се да је потребно још само мало, још само мало,
Да би се усудиле на неку поруку.
Али оне пролазе, и ми заборављамо чак и њихову боју.
Да ли је то живот?
Ко је то био што нас је додирнуо
У тролејбусу? Не усуђујемо се да окренемо главу,
Али раме је припијено уз раме, до прве станице када се одмиче
И одлази а да не видимо лице које је можда чекало да му пођемо у сусрет.
Да ли је то живот?
Гласови, сенке, погледи, додири,
Хоћете ли нестати сасвим,
Или ћете искрснути још једном, да бих могао да кажем:
То је живот.
ЛИЦА
Лица обезобличена свим могућим болестима или једноставно старошћу,
У чијим се изувијаним браздама, испод спарушене коже,
Као са дна неког кладенца, помаљају некадашњи ликови,
Стара лепота, старе радости, старе љубави.
Сада им треба прићи, прислонити свој образ уз њихов,
И са осмехом удахнути мирис гроба који смо почели да ширимо око себе.