ШАПАТ ЈОВАНА ДАМАСКИНА
Опрости, мајко света, опрости
Што скрушено се обраћам у бдењу,
Што утук свеукупној мојој злости
У продуженом тражим магновењу
Те једне ноћи која светлост зрачи
Из своје сенке, из најгушћег мрака -
Јер све што хоће мрак да обезначи
Постане светлост у знаку твог знака;
Опрости, мајко, што приземну беду
Доводим грешно у присмотру твоју;
Знам да сам овде тек један у следу
И да ми глас је зуј пчеле у роју,
Ал зато слутим да смисао роја
Зависи и од заблуделе пчеле -
Целине што се бесконачно деле
Да суштост чине недељивог броја.
Опрости ми то шаптање у тмини,
У созерцању таштине, што иште
Насушно чудо које светлост чини
Кад усред мрака ствара уточиште;
Опрости, али боли ова шака
У зглобу пререзана, ови прсти
Којима дробим хлеб, којима се крстим;
Опрости ми што крварим из мрака.
Опрости ми, и учини да срасте
Са својом кошћу кост, са стаблом грана;
У сребро ћу да скујем своје красте,
Да слава твоја буде моја рана;
Опрости преступ моје пролазности
Која се чуду као правди нада,
Опрости мојој кости, мојој злости,
Али учини чудо. Овде. Сада.
AVE MARIS STELLA
Здраво звездо мора,
Здраво мала ватро,
Уљанице божја
У све нижој ноћи,
Што светлиш на небу
А зариш у души
Ко жижак близанац
На дну огледала;
Онај ко у руци
Одсутно те носи
Са несрећом нашом
Склопио је завет,
Па заборавио
И завет и себе -
Ал светиљку ипак
He гаси у ходу.
Уљанице божја
У све нижој ноћи,
Безразложна милост
Гориво је твоје;
Зато кажем здраво
Звездо мора, надо,
И при твоме светлу
Сабирам рачуне -
Године све краће,
Даљине све ближе,
А све скупље речи:
Звездо, моли за нас.
НИКАДА САМЉИ
Никада самљи него крајем јула
Када је лету педаљ до зенита,
А хлорофилу аршин до расула
У метастази жутила и руја,
Тамније када зелене су боје
У вртовима, а стрњика сува,
Тамнија доња амплитуда бруја
Ветра што обноћ у времену дува.
Никада самљи него крајем јула
Кад све је, мислиш, на дохвату: чула
Оштра ко нож још топао од точка
Брусача, али битно недостаје:
Анђела кога слутиш нећеш срести,
А ваздух трудан је од благовести.
KAO МОЛИТВА
Јеси ли уморан, Боже,
Од неизвесности дела?
Целина још траје, цела,
Ал пукотине се множе.
Јеси ли болестан, Боже,
Од стварања и ствари?
Врућица чело ти жари
Док свуд се несреће множе.
Знам да те додир мој вређа,
Увек ти напипам рану -
А тражим у океану
Кап зноја са твојих веђа.
Како да лежај ти прострем
Па да одболујеш мало?
Хоћеш ли лишће ил кострет,
До чега ли ти је стало?
Но како да лог ти стерем
Када се скриваш у тмуше?
Виновник моје си душе,
А тајиш ми твоје мере.
Крвав сам испод коже,
Ко фитиљ име ми гори:
Требам ли ти, сатвори
Још један завет, мој Боже.
У залог дајем ти блесак
Мог постојања по казни
Ил милости, и сипки песак
Клепсидре што ми се празни;
Глосе о теби се гложе,
Разум је разјео чула,
Ми смо тумачи расула:
Јеси ли болестан, Боже?
ПИСМО
Винчанско писмо, жиг у иловачи,
Глинени голуб, мокри ветрокази -
Ко тражи, нађе; свет траје јер значи,
И обнавља се у пламену, влази
И саопштењу. Свет је писмо, древно,
Непоуздано, али још на снази -
И тако читамо га свакодневно,
Ми, првог смисла потоњи читачи
И гонетамо значење му гневно,
Ми суђеници, присилни тумачи
Заданог писма које смислом прети
Из сваког слова. При том понављачи -
Понекад назреш у ваздуху, лети,
Небеску ружу која милост зрачи -
И то је знак, ал основа се сети:
Винчанско писмо, жиг у иловачи.
СЛОВО О СЛОВУ
Са стрме косе неког чистилишта,
Из густе тишме несигурних душа
У помицању између два ништа,
Говорим на брзину; већ ме куша
Ћутање, као облик саопштења
За ухо које не уме да слуша -
Али ван речи нема искупљења,
Па зато зборим; преобиље твари
Чини да трулеж бива залог зрења
У видљивом, где разум господари -
Па ће и светлост да разједе лето
На наше очи, док тромо га зари
У августу, изнутра, непокретом;
А распадање тек сведочи умор
Непревладаног, што зовемо свето -
Говорим, не на пречац; неки шумор
Анђелских крила усијање хлади
Тишине што би да буја у тумор,
У бртву слова, у безнадни надир
Исказа; морам да грезнем у речи,
Јер говор, то је опстанак у нади -
Са стрме косе неког чистилишта
Вичем у ветар, слажем слог до слога
У гласне речи, да поништим ништа -
Јер ужас прети из ћутања Бога.
MOPE
Јеремија, 31,3
To исцурело je уље из машине
Првога покретача; још се хлади,
Еон по еон, још изнутра ради
По такту прапочетка; из модрине
Куља врв ларви видљивога света
И све што садржано је у слутњи
Његовог озверења, колоплета
Молекула и ватре: море тутњи.
Ту целост што на збир несводива је
Ти разлажеш на призоре у духу,
Неувежбаном да свари, да схвати
Ограничени бескрај; море траје
У одломцима, у блеску, тишини
Паслике звучне слеђене у слуху
После олује; и не можеш знати
Ни право, тајно име тој модрини,
Па кажеш: море, а мислиш на свашта,
На летњи дан, на бродовље, на луке -
Поступком уходаним, којим машта
Претвара слутњу у слике и звуке,
Вечност би хтео да се саобрази
Потреби да је изричеш, и тако
Храниш и пламен где сагори свако
Смртан, увек у истој парафрази
Заборављеног изворника. Mope,
Mope на сунцу и у ноћној мори
Неког Колумба насуканог, или
Вода што кротко покори се сили
Кад затворе се уставе небеса,
Mope послушник моћи што га створи,
Mope од крви и море од меса
Празвери која храни метафоре -
Клепсидра што се стално преокреће
Да један бездан не остане празан,
Mope се поти у својој лепоти
Којој је само ужас саобразан;
Растварач звезда и растварач плоти,
Језик анђела издробљен у цвеће
И прокључали катран, караказан,
Богу на служби за страшно умеће.
Шта урониш у море, лакше бива
За истиснуту количину бола,
По Архимеду; присилно крштење
Утопљенику гране плућа скрши,
А благослов је тог преображења
Природа воље што насиље врши,
Јер све је живо само парабола
Несавршенства, што милост је жива.
He куни море. He куни ни празнину
Што сакрива се у неизреченом.
Све се на једну чисту сведе црту
Обзора, када слегне се бонаца
И море расте ко нокти мртваца,
У непокрету; све се на тишину
Насушну сведе, у одјеку њеном
На шаптање у Гетсиманском врту.
И можда је зарибала машина
Првога покретача, после чина
Стварања сврхе која правда Творца;
И свет се не исцрпљује у слутњи
Испомераног свог преображења -
Но верност слутњи верност је поморца
Који до краја има поверења
У море.
Слушај море: море тутњи.