ПРОЗОР КРОЗ КОЈИ ДУНАВ ТЕЧЕ
Једном, ако се размрсе нити
и пораз престане да пече,
кад мине све, да ми је бити
прозор кроз који Дунав тече.
Па да кроз мене поглед оде,
у зору када сунце гране,
преко широке плаве воде
до тополика с бачке стране.
А увече, када се згусну
на мени капи бивше паре,
да ми, пре но што мирно усну,
дечји прсти цртају шаре.
Да ми је бити, бар једно вече,
прозор кроз који Дунав тече.
ЧАША
чуда су се стекла у комаду стакла
бљештавило раја искушење пакла
трен у ком твар мења агрегатно стање
таљење у ватри за ново постање
час у ком безличну масу је дотакла
дахом творца душа мајстора од стакла
мах у ком је игра мутних огледала
досегла прозирност решетки кристала
и облик на којем завиде јој бози
да проживи живот на високој нози
где се у екстази завршнога чина
зрака сунца купа у флуиду вина
ПОДРУМ
Старији од куће, од надземног света,
обележен тамом, кораком надоле,
удомитељ тајне, паралелне школе
где не вирка око небног сунцокрета.
Чувар оностраног, којег није такла
ерозија твари, растакање бића.
Трезор еликсира и опојних пића
рај у који слазиш из земаљског пакла.
Силазећи на дно, спушташ се у себе,
од космичке студи душа ти зазебе,
лучећи у трену од небитног битно.
Само се у тами види њеним оком
уистину шта је плитко, шта дубоко.
Само је у тами светло неупитно.
МАЊИНСКА СЕРЕНАТА
Боље је бити у мањини,
уз нужну дозу мазохизма.
(Иако мала, каткад се чини
непремостива да је шизма.)
Сем што си лице с тјералице,
нема о чему да се вајка.
Само треба пасти ничице
кад год се дигне нека хајка.
А потом - буди парадигма:
Торжествена је мањинска стигма.
Наша је звијезда у даљини!
На библијску све личи причу
о прогоњеном и гоничу.
Боље је бити у мањини.
ВЕЧЕРЊИ КОНЦЕРТ ЗА ВЕСЛО И ДРВЕНИ ЧАМАЦ
Два бивша стабла јасена и храста,
уобличена према људској мери,
у сутону су са веслачем срасла
у призор који нестварно трепери.
Кад небо тек се у води огледа
(лик Оног који по језеру шета),
час је у којем у стари зглоб седа
кључна кост до тад ишчашеног света.
Све што се види, чује или слути,
налик је складу у првој минути;
звучна кулиса подсећа на фугу.
Врба је харфа, трска – виолина,
а циљ исконски христоликог сина –
прећи са једне обале на другу.
СУНЦЕ И ЛЕД
У игри Сунца и леда,
плесу на танкој нити,
има и мора бити
вишег, канонског реда.
Кад Земља отклон чини
(ексцентрична елипса!),
чигра је у мрачини;
а бела ко од гипса
северна хемисфера,
скроз до Медитерана.
Миленијумска мера –
запис из ледних дана
у стени и у лесу.
А наши списи – где су?