ОНА МИСЛИ
Она мисли
Неко јој је нешто узео
Неко ју је преварио
На Тргу деобе среће
Њој су дали мање
Иако била је чиста, вредна
Уредна, само-храна
Иако дала је душу за
Сина, свога, Блуднога
И да дође Месија сам
На њена врата
Она би само отворила
Поклопац, речи би покуљале
Све би му испричала
Као човек – човеку
Па ако разуме – разуме
Ћутљиви Месија не би био добар
Саговорник
Касније би га оговарала (код мене)
Да помало смрдуцка
И да је неуредан
Поруку не би јој
Предао
Она не би пружила руке
Да узме
Не би отворила срце.
* * *
Та жена ће умрети
Он мисли
Гледа њене раширене руке
Расклопљена крила
Искрвариће овде и умрети
Забринуто је гледао постељину
Као да ће ту бити исписан епитаф
Само што није
Нежне кривине липа које је љубио
Сенке падају кроз црно паперје
Она ће умрети а нисмо стигли...
Дрема, дрема и смешка се
Сања како
Пада пролећна киша на свет
Свежа и скупа и несхватљива
Као што је ред
* * *
Прозор је пуцкетао
Од гашења врелине.
Завеса је скривала очи.
Тајанствени мир допирао је
из сићушног парадајза
Посматрала сам пределе
које је немогуће описати:
шуме, поља, поља, гробље аутомобила,
Кафане-крајпуташи
Векови нечега, ничега.
Шуме, поља кукуруза.
На пијаци, људи су
исти као из детињства, чини ми се
да знају нешто, од пре,
неко посебно лукавство.
Лубенице, паприке, цакле се.
Сува трава мирисала је на
Опште лето, слатко лето пред рат.
Кровови спојени жицама
А тамо су остали далеководи
Надвијени над
Тихим пољима, иду у даљину, из даљине
Пала је јабука. Одскочила.
* * *
О како је лепо
Бити смртан
Невечан, не као пластичан чешаљ.
Растворљив распадљив
О каква је радост ишчезнути
Бити па не бити
Из груди шупљих израсте
Зеленоока трава, попино прасе
Из масних од смрти мочвара
Из шумског тла набреклог од
Тајних распадања, претварати се
Насумично циклично мрачно
У нешто у ништа
Сашаптавати се иза брда с боговима
Који су дошли да те прославе
Твоју смртност
О, тако ломљива и смешна си
Куда си пошла
Ста си наумила
Лака као маслачак, наша миљенице.