ДОЗИВАЊЕ БЕОГРАДА
Нема речи тамо где нема твоје душе
– свет је мутав. На олујним раскршћима
расте студен: множе се шуме од иња
на мојим узглављима, по туђим собама.
Ништа више није ту: твоја светлост сахне
на иним трговима и клизи сутон преко
твога гребена док, попут лађе, расецаш димове
својих суседа. Бруји са твојих звоника
дозивање пчела изгубљених у дивљим маглама:
мат, мат, мато, мат, мат, мато...
Само ти се не чујеш и нико те не чује:
силазе путници у доње одаје, где нема историје,
твоја деца силазе заувек у Римски бунар,
у смрадне левантинске рупе срљају, сама,
и мусава, ко никад у памћењу.
Гледам са ничије куле како трну, једно по једно
хиљаде твојих очију и како те окива мук.
Пада из ђаволских висина на твоје чело,
на слатине на северу и јаруге на југу,
дроњав плашт, а из твојих вртова, уњкав,
истурив браду у небо, неко га дозива
да те прекрије што брже, док нема Господа,
што пре.
БАЛКАНСКИ ПЕВАЧ
Неки мали амбис чучи на моме рамену,
одмах покрај ува, и гони ме да певам:
тако ће се млеко усирити и понеће жито,
реке ће поново почети да теку.
Тако ће се зауставити војске, жене ће
занети, населиће се поново градови
и сапета ће мудрост изнова питати
за оне што су померили умом,
оставили згаришта покрај сваке стазе.
Певај, шапуће мајушни анђео, вратиће се
снага у суве удове, дићи ће се
болни из сваке постеље, певај
јер ако престанеш у све ће опет
залећи тамнина и свуда ће цветати кукута,
певај док ти грло не натекне,
док се саће небеско не испуни гласом,
певај док се не распрсне жила.
КОВАЧИ ПОД ТАШМАЈДАНОМ
Пролазе, парком, преко бившег гробља,
блажени шетачи као да ходају
првотним светом; стискају се, у грмљу,
на клупама, љубавници решени да баш сад,
јер је планула крв, пробију опну живота;
деца и штенад откривају исте законе игре
док их мајке, крајичком ока, надгледају
(попут прамајки што су, овлаш, проверавале
како се њихов пород, у вучјем крзну,
с младим зверима отима о играчку-кост)
и непојамним кључем, отварају тајне
својих суседа важније од самог постања;
смеше се старци док, окренути небу, упијају
сунце процветало на рубу времена...
… а дубоко, под травом, сигурни да ће се,
у доњим одајама, још данас, њиховом трудом
умножити број житеља, кују весели ковачи
ланце за глежњеве: и њихове, и твоје, и моје.
ЛЕТОПИСАЦ ПРЕД БИБЛИОТЕКОМ НА КОСАНЧИЋЕВОМ ВЕНЦУ
Када бих могао да разлучим лица
што се комешају у доњим просторима:
(лица безбројна – светлосни мрави),
да им поново исцртам лукове обрва,
паметно поље у облику чела
и уста налик на узвишен лет птице,
могао бих и писмена њихових имена
да очитам, потом, на водама што теку,
неопозиво, испод свих вода.
Могао бих, тада, име по име,
да збројим овај град, сваки пут у новом
времену и – пузнуо би на тргове живот:
једном би се у амфорама усправили,
према податној будућности, свитци
у којима је записано све о љубави и крви;
други пут би, са зидова, из верига од сребра,
цинобером и тинтом исписане, мекетале коже
о маглама севера, господарима Раса
и бисереним очима Византије;
а трећи би се пут, можда, опет, од честица
пепела, сложиле књиге са Косанчићевог венца
у којима је писало како отимају злато
они који имају онима који немају
и како су, у временима охолим,
палили свете списе они што их и сад имају
онима који их су их имали, а данас – немају…
Оживели би тада, под овим градом,
сви градови што су их сурвали ватра, дим и вода
и на друкчијој основи би се умножио свет.
ПРЕДЕЛИ НЕПОЗНАТИ, АЛИ НЕ САСВИМ
Ти предели доиста постоје
негде у заумљу, иза свих светова
знаних, недовољно знаних,
те боје, топлота, крајолици
у којима сам први пут изговарао:
вода, дрво, мајка, Бог.
Њихова стварност је стварнија
од свега, јасна као сиса у светлости,
непорецива као оштрица ловачког ножа.
Из њих расту брезе, гајде и хармонике,
овце и непостојећи песници,
чак и постојећи,
и четке, акрили, темпера, дан.
И туга моја се уздиже над гласом
што не устаје са дна платна
које сам спремао годину, пет, петнаест,
сто петнаест…
Та нестварност доиста постоји
И ја је удишем, дајем јој очи,
крв јој претачем да преживи:
да дрво опет буде дрво, и камен – камен,
и хлеб да буде хлеб.
Онда ћу смети да погледам те слике
и да кажем без страха:
обнављам ли се то или посматрам
из другог неког света?
МАЛЕ ЛАМПЕ У ТАМНИНИ
Када ми сви оставе душу, голу,
на исконском мразу,
или када се удаљим, неповратно, ка међи
између онога што је било и свега што је,
не белег на укрштеним путевима, већ – зјап,
на неком пропланку,
да би ми осветлио преосталу стазу,
исијаваће језик наук који сам
и пре морао знати:
да реч лампа исијава – таму,
а реч ватра – пепео
свега што је у њој сагорело
откако је под божјом капом изговорена;
да из речи дрво прогледава – камен
који је оно растварало од свога почетка;
а шта ће у том мимоходу исветлети друго
из речи живот до – фосфорне очи смрти...
Такав се наук стиче у самоћи и празнини.
Само ће Реч поново, као жижак,
изнедрити – реч, светлицу оивичену тамом,
и Љубав ће породити љубав
и затим јој, у леденој пустињи,
начинити гнездо како би се одатле
покренуо свет.