Зоран Ђерић, АЗБУЧНЕ МОЛИТВЕ, СКЗ, Београд, 2023.
ЕКСЕРИ
А чиме је причвршћена Нојева
Барка, ако су их први употребили Римљани?
Варвари су такође пловили, нека склоништа
Градили. Издуженог, ваљкастог облика, били су
Дрвени, са нашиљеним једним крајем. Уместо
Ђулади, на механичком сату, висили су
Ексери, али они су већ били од ковине, од
Железа, изливени у неком од калупа. Чак и златни!
Златни ексер је представљао врхунац.
Иначе су од челика, бакра, месинга, алуминијума,
Још ако су и поцинковани или пластифицирани...
Кровни, квадратни, кукасти, како би се
Лако хватали за зидове и плафоне од трске.
Љуске су спадале, ако их нису добро приковали,
Мацолом, чекићем... Није лако тако висити
На ексеру – бити на диспозицији... Знаш, јер си
Њушкало са добрим њухом, пре него ли и тебе
Окаче о ексер и оставе да висиш, док и
Последњи ексер не буде закуцан у ковчег. С
Разлогом: нема радости док те ударају у главу.
Савијање, кривљење, опирање не помаже,
Тешко ћеш избећи судбину, клешта
Ће те вратити у стање покорности,
У положај због кога си ухваћен за врат.
Фиксација распећем, али није сваки распети -
Христ, нити ће васкрснути. Крст је
Црвоточина узела под своје, испадају
Чавли, изгрижени рђом, зубима времена...
Џаба смо их учврстили уверењима, као
Шаркама, иступљеним главама.
ИЗГУБЉЕНОСТ
Ако ти је речено: Ништа не
Бацај! Ништа не одбацуј! Зашто не
Верујеш у то? А ти си верник, зар не?
Градим песму од те грађе, зато не
Дам да пропадне оно што је са
Ђубришта, оно што сам сакупио са
Ентузијазмом. Нема то везе са
Жељом за гомилањем. Можда има са
Зрелошћу, па се зато и питам: зар
Изгубљено не може да буде пронађено? Зар
Је одбачено нешто неупотребљиво? Зар
Којим је прекривена свака ствар. Зар?
Лепо је речено: Лепота је порочна. О,
Људи наседају на то, не питајући зашто. О,
Можда је боље бити одбачен, а чедан? О,
Не буди наиван, кад нико није, напротив. О,
Њима је то само изговор за неморал, као да
Он није прикривен у тзв. чистунству, као да
Потенцијал одбачених предмета бледи, као да
Расутост у светлости исту избледи, као да
Све не може да буде стих, један од оних који
Те просто хвата, понесе, можда баш онај који
Ће да посведочи о теби, а ти не знаш који,
У ком тренутку и да ли је то баш тај који
Фаталну твоју судбину кроји.
Хартија трпи све, хвала јој што постоји!
Црно на белом, ако је наш једини траг црн,
Чему страх? Прихвати то као свој трн.
Џекпот, или главни згодитак на рулету,
Шаблон, по ком си и сам распет у свету.
Зоран Ђерић
(Бачко Добро Поље, 1960). Дипломирао, магистрирао и докторирао на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише поезију, прозу и есеје, научне студије из области књижевности, позоришта и филма. Преводи са више словенских језика.
Објавио 16 песничких књига: Талог (1983); Згло 1985); Unutrašnja obeležja (1990), Sestra (1992); Одушак: химноде (1994); Аз бо виде (2002), Наталожено: изабране и нове песме (2007), Blato (2011); 3 : У возовима европске класе / У дугим затвореним композицијама / У диму и пепелу : поема-студија (2011); Чарнок : песничка монографија. 2015; Сенке М. Цр. (2018); Песме продуженог трајања (изабране и нове песме, 2021) и Азбучне молитве (2023).
За књигу Азбучне молитве, Зоран Ђерић је добио Змајеву награду Матице српске.