КУЋА
Када јој се приближим,
ова кућа постаје толико мала
да једва једна буба може стати у њу.
Али када се удаљим од ње,
кућа је наједном велика:
димњак од црвених цигала дотиче небо.
Кроз кућу пролазе,
у златним и зеленим папучама,
господар куће и господарица.
А и ја сам ту негде,
више пута одражен чудесним огледалом:
смејем се, пијем вино из чаше са крилима.
Свакако, ова кућа се понаша
супротно нашим навикама и искуству,
које има обичај да замагљује предмете
Или да их сасвим уклања.
ТИ МАЛА ЛАМПО
Ти мала лампо,
обасјај кадикад и моје лице.
Не претварај се да ме не видиш.
Ја сам ту негде,
вазда нагнут над својом невољом.
ПОЕТИКА ЈЕДНОСТАВНОСТИ
Једну малу нејасну песму
не можеш никако написати а да не
испијеш чашу воде, поједеш комадић стакла.
Јер једна мала нејасна песма
захтева од тебе извесну природност,
као и нешто мало настраности уосталом.
Да би написао једну малу нејасну песму
потребно ти је неуобичајено оштроумље:
да свилу назовеш свилом, жену женом.
Ти који си у мени, помери се већ једном,
изађи напоље да видиш
и другу пустош, не само моју.
ШЕКСПИРОВА СМРТ
Док је умирао Вилијем Шекспир,
нека кокош пређе праг куће
и загледа се у самртника.
За то време извесна госпођа Дејк
износила је из собе и уносила у собу
различито обојене посуде.
Оне у које је чика Вилијем
мокрио, и оне из којих је пио
заслађену водицу.
Чуо се плач сметларке,
па глас чувара баште и друге служинчади,
као и жене му ако ју је уопште имао.
Тад се неко саже, губећи равнотежу,
и узе с пода (руком у зеленој рукавици)
ону нама добро познату енглеску ружу.
Ставио ју је на округао сточић
крај постеље, око које су већ лебдели
усамљени, провидни анђели.
ЈЕДНО ИСТО
Не стидим се да те опоменем, ти траво,
иако те спомињу у многим песмама
са твоје лиричности. Но овај пут си изузетна.
Не стидим се да те поменем, ти дрво,
са зеленом крошњом и многоликим успоменама.
Стојим испод тебе и гледам све кроз једно необично стакаоце.
Ни тебе, мала кућна ружо,
ни тебе, бубо, сада већ осмокрила.
Од земље сте обе ко и сам што јесам.
Не стидим се да те поменем, ти вилин-коњицу.
Толико сам сањарио као дете покушавајући
да те ухватим док стојиш састављених крила.
Уистину створен сам од вас слика
где се мешају у складу
привиди и реалност, сенке и њихови предмети.
МАЛИ ТАЊИР
Ми који кусамо из великих тањира
осећамо се помало као кривци, јер тамо неко
(преко пута нас) завирује у свој мали тањир.
Ослушкујући наше сркање и разговор,
тај се огледа у свом малом тањиру: масна
језерца чорбе умножавају му лице.
Срећан је док гледа у свој мали тањир,
осећа се на неки начин Богом, види
оно што други не виде, другу стварност.
За то време ми смо сви ван себе
од јела, од муха што лете нам у чорбу,
од попаца у кухињи, и од простачког говорења о Ничем.
ОНО ШТО ТВОРАЦ ЧИНИ
Самог у кући затекоше ме пријатељи
где уз лампу за столом дечјим маказама
изрезујем птице од разнобојне хартије.
Напољу ветар клати извесно цвеће,
које изгледа такође начињено маказама.
Држе га на оку деца која туда пролазе.
Али, ево где моје птице почињу да лете,
најпре по соби између пода и таванице,
а уз то: пуштају гласове, шуме крилом.
Они који су са мном, уз хлеб и вино,
гледају шта чиним, и смеју се. Кажу
да се играм с Богом умешавши прсте у његов посао.
Но сад су моје птице већ над кућом, и око
покислих дрвета, виде се сасвим разговетно
и чине оно што бисмо чинили да смо птице.
Па макар као ове: од разнобојне хартије и лепка.
КИША
Хтела би ићи по киши, руку под руку
са мном који сам написао малу песму
о томе како је лепо ићи по киши.
И ево нас где поступамо тако
што се придржавамо написаних стихова,
задовољства поезије преносећи у живот готово стваран.
Наједном то више нисмо ни ти ни ја
но две особе, посве туђе. Гледамо их
и судимо о њима док покушавамо да ступимо у неку врсту разговора.
Довољно мудри да нам ништа не измакне
од оног што оне чине, осећају или намеравају чинити.
Док киша клати танке стабљике, једну по једну.
Тако поезија и стварност замењују места,
а две луде гледају себе у иреалном
огледалу поезије и стварности.
ЧАС ПОЕТИКЕ
Како да се домогнем „велике теме“, а уз то
да говорим о њој као што се говорило
некад, уз пуну концентрацију и не поспрдно?
Но ево, у тражењу „велике теме“,
како долазим до стотину малих тема
на начин сасвим спонтан.
А онда и тај несташлук:
мале теме проглашавам великим
и пишем о њима с потребном озбиљношћу.
Убеђен у то да убеђујући друге
и сам бивам уверен да су то што чиним
изузетно вредне ствари које се не тичу никог доли мене.
О ПЕСНИЧКОЈ УМЕТНОСТИ
Не буди толико радознала да сазнаш
како се то пишу стихови, и како
од ничег бива нешто, опет што је ништа.
Не бацај поглед преко мојих леђа
да би видела то што пишем, мрсећи косу
нервозним покретима, задржавши дах.
Та стихови се и не пишу за столом
док бележим словца малом писаљком и као присећајући се,
него их ја то пишем на нарочит начин
идући с неким и говорећи с неким.
Најзад, ево једне строфе
где је реч о теби, и, гле, коју читаш
узвинутих обрва, с подругљивим смешком, ко и увек.