СУМАТРА
Једнога дана пробудићу се и нећу
више знати тај језик, језик
на коме сам се сунчао на Јадрану
и горко псовао на Балкану.
Једнога дана пробудићу се и нећу
знати куда да кренем, то су
само трешње процвале у мом стану
јер умем и те како да венем.
Задржаћу у сећању само обичне
речи што могу да се носе преко
воде: задржаћу улар и волове,
и плаву бразду, кукуруз од соли,
што клија из пене, свеволећи.
Прећи ћу чамцем преко вашег мора,
ја који сам замешен од праха,
и причест примићу само да стигнем
до оне обале где ништа није
моје: ни вино, ни Суматра.
ЈУТРО
Откуд ми та животиња која отвара
очи свакога јутра у мени?
Откуд ми то гледање у сунце,
откуд ми устајање, понављање
илузија, тандркање свакодневних
точкова по калдрми каљавог ума?
Свако мисли да је посисао сву
патњу овога света, па тако
и ја. Патња је жвакаћа гума
у устима доконог универзума.
Само мало ми треба да одморим
табане па да изгазим звезде.
Треба издржати то слепило
живота који ме тера да видим
нешто изнад живота, а нисам
стигао ни живот да видим
јер нисам гледао изнад њега.
Тек сенке, сенке, олтари слепила...
ПОСЛЕДЊИ ДАН
Данас је петак, последњи дан
мога живота. Одлучио сам да
умрем баш данас - а не сутра.
И одлучио сам да то буде
овде - а не негде другде.
На балкону моје куће,
с погледом на врт, већ сам
попио последњу кафу. Сада
се препуштам успоменама.
Очи мојих пријатеља -
домине су у магли.
Подвезице жене коју сам волео
трули су листови у јесен.
Речи које сам размењивао са
другима - одзвањају ситничаво
као аустралијске зебе. He знам
шта је била моја највећа грешка.
Мислим да је требало да више
времена проведем пливајући,
слушајући музику, шетајући,
не радећи ништа, не идући
никуда, не чекајући никога,
не верујући никоме, волећи
себе. To је најтеже.
ЈАНУАРСКА ИНСОМНИЈА
Када сам некад читао о инсомнији
код Борхеса, скоро да сам био
спреман да му се због тога
насмејем. Мислио сам да је то
тек једна од његових метафора,
више рад имагинације него
плод искуства. Али, ево ме
како протеклих месеци и сам
патим од исте болести,
мучније од сваке метафоре.
Претходне ноћи сам се до зоре
превртао на мом кревету
као на некој леденој санти
која је плутала језером
чије су обале биле замрле
у гробну тишину, а вода била
тамна и некако млохава.
На дну тог језера можда леже
потопљене књиге које
никада нећу прочитати,
а можда и читави градови
чијим улицама никада
нећу прошетати.
На дну тог језера можда је
и лек за моју инсомнију:
потопљен чун
за пут преко језера.
НЕМА ВИШЕ
Живот је одсуство:
кад је требало да га има
није га било, а сада када
не треба, опет га нема.
He очекујући ништа велико,
нарочито не револуцију,
заложићемо ватрицу,
приставити чорбицу.
Наш слатки телевизор у боји,
бацићемо свињама,
нека омасте
цурицу-брњицу.
Нека поједу све оно
што смо већ видели,
и оно што су нам наменили
да видимо: домовину.
ПИШЕМ
Пишем за издаваче
којима су долари
једина љубав и брига,
за читаоце намучене
ценом струје и хлеба,
за гладне који не читају књиге,
за пријатеље расељене по свету
који и не знају да се бавим писањем,
за њихову децу која говоре
све језике осим овог на којем пишем,
за моју децу која се нису родила,
за расуте маслачке,
радиоактивне честице.
Најзад сам постао писац,
више не пишем за себе.
ПОСЕЧЕНЕ СУ ШУМЕ
Посечене су шуме
да не би било гериле
Потрована је вода
да не би било приватног рибарства
Храна је вештачки сажвакана
да бисмо изгубили зубе
Милиони су сатерани у канцеларије
да би заборавили да користе своје руке
Ране су зачепљене дугмадима
и укључене у струју
Све компјутер
до компјутера