Часопис за културу “Нова мисао”, који издаје Културни центар Војводине “Милош Црњански” у Новом Саду, посветио је свој 65. број успомени на песника Рашу Ливаду. О њему и његовој поезији пише 16 аутора – песника, критичара, теоретичара, кои су учествовалимна округлом столу о Ливади, 8. октобра 2024. у Новом Саду. Поименце, то су: Сава Дамјанов (који је био и водитељ скупа), Снежана Николић, Селимир Радуловић, Саша Јеленковић, Драган Бошковић, Бранислав Живановић, Маша Вујновић, Виолета Митровић, Александра Пауновић, Дуња Керац, Гојко Тешић, Владислава Гордић Петковић, Марко Аврамовић, Антоније Симић, Јована Тодоровић и Снежана Савкић.
Иако је објавио само три песничке књиге (Попрскан знојем казаљки, 1969; Атлантида, 1972; Карантин, 1977), последњу пре скоро пола века, Ливада важи за једног од најутицајнијих српских песника.
Раша (Раденко) Ливада рођен је у Суботици, 13. априла 1948, али највећи део живота провео је у Земуну, где је и завршио Основну школу „Светозар Милетић“ (1956–1964). Завршио је Учитељску школу у Сремским Карловцима (1964–1969). Прву песму „Интима“ је, по сопственом сведочењу, написао 19. јануара 1968, на Богојављење: „Био сам тада ученик Учитељске школе у Сремским Карловцима, али песму сам написао за време распуста у Земуну, где сам живео. И када сам завршио песму, негде око пола седам ујутру, сасвим случајно чуо сам на радију, да Радио Београд објављује конкурс за најбољу песму у целој Југославији и да је жири врло компетентан… И после извесног времена добио сам обавештење да је та песма изабрана за најбољу песму, Била је то врло лепа награда, у књигама, божанственим књигама, тада се много лепих књига штампало“ (1995).
Прву збирку песама Попрскан знојем казаљки објавио је у Просвети 1969. године, као ученик петог и завршног разреда Учитељске школе у Сремским Карловцима. За ову своју прву књигу поезије добио је Бранкову награду. И другу песничку књигу Атлантида објавио је у Просвети 1972, као и трећу збирку Карантин 1977, која је већ следеће године добила друго издање и освојила Награду „Милан Ракић“. Аутор је књиге Модерно светско песништво 1–2 (Просвета, Београд, 1983) и тематског броја часописа „Градац“ Светска поезија данас („Градац, Чачак, 1981). Године 2006, у издању београдске Просвете, објављен је, под насловом Песме, избор из песничких књига Раше Ливаде који је сачинио Борислав Радовић. У овај избор Раша Ливада је уврстио две нове песме („Калфа“ и „Гозба у Левијевом дому“).
Раша Ливада се бавио и превођењем књига са енглеског језика и уредничким радом. Године 1985. основао је Књижевно друштво „Писмо“ и покренуо истоимени часопис за савремену светску књижевност. Заједно са едицијом „Писмо“ покренуо је свеске за јеврејску, енглеску, холандску и руску књижевност. У сарадњи са Матицом српском уређивао је и истоимену библиотеку. У крилу овог књижевног друштва основао је још неколико књижевних часописа („Руски алманах“, „Источник“, „Еразмо“, „Мезуза“, „Shakespeare & Со“). Осамдесетих година био је потпредседник Српског ПЕН-а, председник Београдске секције Удружења књижевника Србије и први председник Одбора за заштиту уметничких слобода. Један је од оснивача Српског књижевног друштва 2000. године. За трајни допринос култури Београда добио је награду „Златни беочуг“, а за уреднички и преводилачки рад Награду „Јеремија Живановић“. Преминуо је у Београду 6. новембра 2007. Сахрањен је у Земуну, у порти Цркве Светог Димитрија, на Тардошу, у близини Миленијумске куле и Николајевске цркве.
Из огледа Драгана Бошковића:
Изванредан песник. Изванредан утолико више зато што нас је одмах довео до граница читања, разумевања, смисла, значења, до поетског лимита, у раздељене светове, превлачећи нас „жедне“ с једне на другу страну делова песама, речи и стихова све до места где до сада нисмо били. Поезија се склапа, а Ливада је расклапа. Поезија производи значења, а Ливадина поезија производи форму. Субјект поезије говори, а Ливада каже. Шта и зашто говори овим перформативом из рокенрола, „Livada says“, „And I say“ – позицијом говора којом резмира и поентира и субјект певања и само певање, и којим нас води на неки други план, с оне стране певања, у неки нови простор песме. Ако је све што је Ливада имао да каже – рекао, остаје му још да свој „говор“ закључи, да „Ливада каже“, да би након тога сама метапесма проговорила. Ако је у моменту стварања света „И рече Бог“ значило креационистички настанак ствари и света, као последњи одјек тога „А Ливада каже“ значи такође креационистички али метапеснички закључак и резиме несталог света. У модернистичком сутону, када Бог више нема шта да каже, када поезија више нема шта да каже, Ливада мора да каже да би и та поезија и тај Бог проговорили. И није пресудно што Ливада своје сентенце изражава поетиком духовних поука, коана, елиптичним изрекама мудраца, колико је битно да паралелно са овим иманентним дељењем поетског гласа на субјект и Ливаду, у песми „Из Асизија“ песнички субјект каже: „Толико: / Што се песништва тиче“! Каже субјект ове поезије да је поезија досегла сопствени крај, да би нас онда савршеном ранопостмодернистичком замком метапевања пренео у „А Ливада каже“. А да би се отишло иза краја прво се до краја мора доћи, зар не? И овај Ливадин „експримент“ са коментарима неће представљати тек аутопоетичку самосвест, нити само акцентовање једног могућег поетичког програма, нити тек поигравање формом и поступцима као у авангардној књижевности, него – ако је већ констатована поетска граница – парадигматски прелазак на метатекстуално (ре)креирање поезије и певања којим се преиспитују, али и искупљују и поезија и поетика.
ЉУБАВНИК
Ти, чије усне висе-с-мојих-ушију,
(минђуша-шишмиш-шунка-паук)
Ти трчи,
На ивицу овог Града,
Чију славу су градили-његови-мученици,
Далеко од Цркве, Општине, Библиотеке:
Преко насипа, (Који није довршен,
А започет једино у славу Рада-ради-Рада.)
И видећеш поток који не извире,
Нити се улива, а жубор му
Постао: Краста-на-бубној-опни.
***
Ту одавно плутају мрцине,
Тела,
Оних које сам некад волео:
У уљу,
Међу-црвеним-свињским-лобањама,
Обрубљена пеном-сировог-сапуна,
(Трске пробиле леђа, дорасле ветру.)
Скорењених-шупљих чељусти,
Укочено-забезекнутих,
Из којих је једним пољупцем
Исисана сва прошлост-и-будућност.
***
Остали су само неоргански-погледи
Упрсти у прње-облака,
И зелени-пергаменти-стомака,
Са којих своју судбину читају:
Оне,
Којима је смртност једина мана,
Оне,
За чију сумњу је прејак овај свет,
Оне,
Чији су прсти били појам додира,
Чије су очи биле симбол вида,
Чији вратови су знали више од главе:
А сад плутају ко изгубљене корпе
С фетусима месија,
Као речи,
Од којих су остала само слова,
Као лозинке – без одговора.
***
Трчи,
Да видиш сенку-коју-ти-баца-тело,
Док гледаш блиставо-око-Љубавника.
ФИЛИПИКА ГОРДИХ
Пре него што испијемо све отрове, и обесимо се
У Градском парку, још ово да ти кажемо
па да нас нема, па да нас као облутке
пространог светла, завитлају низ реку, да
потонемо споро, ко кап крваве живе, низ
оно ребро, названо многим именима, у муљ:
Да будемо седефно уво, тврдо уво на све што
че се збити.
Још само ово о буџаку-над буџацима, где песма
Гњили, а неимар цвили; где свиреп је народ,
мутан лиман, небо ниско, звезде на уши уђу,
на нос изађу, а у бунаре кад метеор падне:
Изваде кост и ћупове
Још само ово о прецима, што се хвале потомцима,
да је овуда многи прошао и куле зидао:
А ко је, шта је остало? Десет цркви, знак
лојалности побожним амбасадорима, гомила
пустих кућа без сврхе и намене, банке, телекси,
и стотине преображених гласова у лавеже
што скитају и лају у олуке: Поштујући, и
призивајући, а не знајући ни кога, ни шта.
И чуде се онима што силазе с планина, данас када
цветају глади и уметности, чуде се онима
последњима, што низ планинчине силазе,
мењајучи међусобно кошуље, рузмарин,
пољпце и сир, када се сретну, и кажу:
Тај обичај је стар. То је стари обичај.
Па ко су онда наша браћа и синови, и ко смо сви ми,
овде, у лову на садашњост? Скупа: Само да
отимамо новце једни од других, угаљ, жуч,
гробнице: Ко су наша браћа и синови, од
ових овде, окупљених око телекса, који
годинама не откуцава, ни једну вест, већ само
празно зврји, као лафет, с ког су управо
однели мртваца.
А Ливада кажем:
Теже је саздати срушене хромине,
него нову кућу.
И каже:
Помери ногу, лек је под ципелом.
НЕЗНАНАЦ
1. Ко је пекао занат-памћења:
И остао заборављен?
2. Ко је основао домовину и закон:
И осуђен-на-домовину по закону?
3. Ко је изридао слова и језике:
И чуо псовке и покоре?
4. Ко је у владарима спознао Милост
А они у њему битангу?
5. Ко не мисли на омчу око врата:
Ако се појави комета?
6. Ко је уздигао-жене толико високо:
Да не могу да сиђу?
7. Ко је хитнуо сваки камен у звезде:
И остао без-крова-над-главом?
8. Ко је подметао-пожаре у туђа срца:
И постао лед?
9. Ко је измислио лице-Господње:
А пресвисне кад га види?
10. Ко је посркао сву месечину-с-Дунава:
И остао жедан?
ЧИСТИЛИШТЕ
То ме свако пита. И зачудићеш се:
Дуго је најлепше-и-највеће здање
У граду био: К а р а н т и н.
Може се, ако загребеш малтер,
(још увек) ископати цеваница,
Ил ребро градитеља.
Јер, ту је био забел
Између подземља и земље,
Између земље и неба.
Ту би они,
Који сајлом Родопа пођу
(да одбегле очеве нађу)
У Хеладу,
И они из Јерусалима и Смирне,
Што беже у Пољску и Немачку:
(да умноже семе и аметисте)
Узели лекове и тачне карте,
И запуцали даље,
Али многи су и остали.
И каква смо само мешавина били:
Словени… Грци… Германи…
Угри… Јевреји… Латини… Ах,
Не знаш ти колико одора промени
Глумац,
Док не остане го. И питаш:
Шта нас је одржало,
Која култура… обичаји…
Одговорићу ти:
Карантина више нема (у-нама-је)
Алистер научио нас је да људе
Делимо на здраве и убоге.
Осим тога, мржња која траје,
(овде је трајала)
Учини да човек заборави: Ко је,
И шта је.
А Ливада каже:
Учитељ никада не открива све
својим ученицима. Ако их воли.
