ЗИМСКИ ВЕТАР
Дошао је ветар онај одраније, господски,
најширим путем, што зими лагано долази
и не умара, и затекао нас око Сретења,
закаснивши истина у каквој пространој долини,
као ехо срушене цивилизације која се,
схватамо ли добро, већ предала и сада
са остацима, напола у земљи, за себе живи
попут крезубе олињале звери, заборавивши
на звиждук и жестину, као и ми сморени ревизијама,
што ни упола урадили нисмо од зимских послова
који се јављају као припрема за земљу
кад из ње топлота оде, не послови посебни,
што се именују и одвајају насловима, већ они
ситни, који једни преко других иду
и хватају за гушу, а онда унатраг излазе
за пола шаке пре но што се претходни сврши,
благослове што успут, одвоје какав листак узгред,
и трају као богослужење укућана, ако се може
то рећи за оне који су навикли да тако живе.
ПОШТАНСКО САНДУЧЕ
Друге се осе беху населиле у поштанско сандуче
на каменом стубу од капије.
Само две седмице пошто се с југом отопио снег
сукнуо је воћњак, нападно одредивши време
да се праве гнезда.
А онда је у отвор где се стављају писма
поветарац једног јутра просто угурао пар жишки.
Тада сам их приметио, једну за другом,
како врве уз отвор лименог сандучета
које сам деведесетих јефтино купио од Румуна.
Иако нису напречац могле да постану астматичне,
излазиле су полускврчене, без зуја,
јер латице су почеле да их гуше.
Наравно да су се вратиле брзо, чим су виделе о чему се ради.
Тако сам их без икакве кавге имао унутра.
Мора да ми није стизало ништа, помислих,
све од прошломесечног завршног рачуна за зимску струју,
што су искористиле и населиле шупљину.
„Да бар знају да читају и раздвајају нам пошту“,
алудирајући на што, шалила се моја жена.
Елем, два до три дана пустили смо да оне буду
повод за наша пецкања и да их гледамо шта раде поиздаље,
повремено уображавајући да не сметају никоме.
Али када чух љутит женин глас иза гараже
„Зар би смео да завлачиш нос тамо“,
и видех њеног малог рођака, који ту беше са корпом наишао,
знао сам да већ наступају невоље. Јер њему беше кликер
ударио у главу, па се узрујао да их хвата у боцу.
Видевши да је дошло време да им пресудим,
одабрао сам пред мрак тренутак када су се смириле,
отворио кључем вратанца и једним прутом се,
шта бих друго, отарасио осињака.
Дан-два затим неколико њих је још пролетало око стуба,
ваљда да се увере да им је сасвим срушен дом
или да боље осмотре оне што су их отуд протерали,
а онда су нестале без трага, као и оне прве.
МАКЕДОНИЈА
Македонија на мапи, кад савлада брда,
враћа се, мимо насеља, на посну земљу
која, све у свему, служи за ред винограда,
какву фарму или кровињару.
Ако се за промил сузи око, разазна се
и што заорано. Штавише, док се на Перистер
крене, што тресе Штип и Кочане,
не би смело да се тврди како разлике престају.
А у ствари тек би ту на кантар могла
да се стави ова четврт, ко изједен месец,
да би се видело, пре но што се ико исели,
шта је земља подржала а шта дивљина поновила.
Јер киша која је падала и падала и из тог стања
наставила да ромиња као да не постоје
годишња доба и простор уназад, обележен за сунце,
попут девијације вида, кад се у касну старост
на нулу враћа, да би с бока, неувећане,
примио у дужице: човека и жену, чију је нужду сравнило копито,
како се с једне и друге стране ослањају на самар,
уздајући се све мање у себе а све више у Бога,
како вели народ. Али и своје магаре.
НА ПУТУ ЗА СВЕТУ ГОРУ
То што се видело са седишта аутобуса
да титра и да светли на прозорском стаклу
беше негде на планинском путу код Стагире.
А бува о њему већ је била пуштена у граду,
и то смо чули.
И мада је, истина, било више боја,
најпре је изгледало као нека музга
а не мистерија.
Али онда је дошао разлог да се мало одступи
од првих залетања и да то буде мрља
од недавних киша и прашине, коју су тог јутра
слепиле гуме са раних Аристотелових стаза,
због ко зна каквих одступања и веза,
које смањују идеје до ваздушног притиска,
о чему сада ћаскају два песника
на касном путу за Свету гору.
Ако то није неслана шала,
каквим је стари Стагирац знао прибећи;
неко од нас двојице морао би
да се преруши у муву
и види шта с друге стране стакла постоји.
