ЛЕЊИН ПЉАЧКА БАНКУ
По Николи Милошевићу
Ко Але Капоне, вичан револверу,
Лењин испред Банке, на пушкинском скверу.
Обашка Идеал, и Маркс, и још дубље –
За послове револуције требају и рубље.
Спреман на све, на смрт и на борбу –
Лењин заповеда: Напуните торбу!
Банкари шта ће, виде човек-кобра!
Лењин брише с новцем кроз пустош Октобра!
У глуву поноћ, испод царског моста,
Стаљин броји паре… Каже: Биће доста.
ОГ(ЛЕД) О ЛЕДУ
Све је већ лед. И мисао о леду као трансцеденци.
И кадионица на гробу, и тамњан, и венци.
И зеба (озебла), слетела на крст, следила се у трену:
Прхнула, једноставно, у своју птичју васељену.
И сећање на тебе, следило се:
Постало мало, малецко, мање од капи росе.
И даждев, онај наш, са страшним писком, следио се.
Следиле се пчеле, стршљен храбри, осе.
И наша бела кућа пред којом крава пасе.
И звезда Даница изнад наше куће следила се.
Слеђен је виноград, вино, у вину запечаћени снови.
И поезија је леда допанула. И псалми Давидови.
Мисао моја непорециво ми не да
да видим ишта друго осим свеопштег леда.
Творче, луђачка сило, генијална еуфоријо!
И ти си лед. И лед је све што си створио.
НОВО ГРОБЉЕ У БЕЖАНИЈИ
Над првим гробом
тад Липа засађена
још младица,
а Гроље већ пола Срема заузело,
све добрих ораница.
Бежанијско гробље
посећујем често:
истиха,
за себе
меркам згодно место.
Муња,
од Сурчина
сремско небо реже –
да ли је виде
ови
који леже?
О да ли бар памте
небеса што пламте
о да ли бар памте?
ПОВРАТАК ИЗ ГРЧКЕ
Врати се својој варварској зими.
Топло ће тебе твоја зима да прими.
Баш као свемирско оно виме
Из ког бризгају мећаве, зиме.
У страшној студени
Сред кревета-гроба
Видим те, зебеш;
Ти,
Који си грејао доба.
Небесна душо! Плаче
Онај ког неспознајно таче.
ПАД, УСКРСНУЋЕ
Љубостињо моја
Јутарња славо! Оглувеше Музе.
Светац - луда, ослобођен свих,
С еуфоријом крадљивца киднулог из ћузе
У глуво уво убацује Стих.
Не ишти спасенија! Свече, свече!
Хајка је заварана. Не чује се ловачки рог.
Жалац је жив. И гује кад те гујински пече
Твог плача неће чути големи Бог.
Ово САД! - ТО ТИ ЈЕ ОНО ПОСЛЕ СВЕГА И
ОВО СИ ТИ САД НА ОНОМЕ СВЕТУ, НА НЕБЕСИМА.
Ти се умиваш цвећем ко прегрштима снега.
Ти славан у ускрснућу, сједињен са чудесима.
Те воде што те опкољавају, ко острво,
Све те дивоте и красоте - НИШТА зар?
Не Реч - Суза - чуђеница бејаше прво,
Из Сузе СВЕ - и Дух, и Твар.
Ово САД је ОНО од чега јеси
У бившем животу тако стрепео, стрепео!
А видиш како је дивотно све на небеси
И како су те слагали да СВЕ ЈЕ ПРАХ И ПЕПЕО.
СМЕЋЕ, 1
Дуго се веровало да је прва
снага на свету снага Црва.
Ал кад превлада силно смеће,
ни Црва на свету бити неће.
Ни црва ни стрва ни љуте гује,
ни ува које слуша славује.
Ни мачке ни пса, никојег звера,
ни ока које гледа језера.
Ни октопода, ни крабе ни раже,
ни језика да све то каже.
Европска уметност, Афричко цвеће,
све ће да буде једно смеће.
Свему ће, свему да доака,
већ на скок спремна светска клоака.
СМЕЋЕ, 4
Шта ћеш ти приложити општем смећу?
Чарапе? Гаће? Душу псећу?
Нико ти замерити неће (и не сме),
да општем смећу приложиш песме.
Гомилама смећа које се пуше
додај бљувотине срца, душе.
Хоће ли те флаше, те пластике, крпе
смеће твога духа моћи да отрпе?
Духови ђубрета да ли ће да приме
твоја узнесења, метафоре, риме?
Са великим смећем нека
и твоје песме крену против река.
Нека кидишу на грану, на лист -
ко ти даје право да останеш чист?
Нека насрну на пчеле, на бубе -
ко им даје право да мимо свих љубе?
У времену смећа све што неће
да постане смеће - већ је смеће.
Па и ти сам, измирен са светом,
крени за смећем, здружен са ђубретом.