ПСАЛАМ
Моја глава је зрно грожђа.
Лелујава завеса.
Сплет жилица.
Коштице стиснуте у танку опну.
Моје тело се топи као восак
На пламену. Моје мисли
Трошне су попут паучине.
Ти који све видиш, ниси ме чувао
Као зеницу у свом оку.
Ти који у свему спаваш, мени
Ниси дозволио једну ноћ
Мирно да починем.
Ти, који у срцу имаш сваки закон,
Који си створио и рибу и птицу
И лелујаво растиње,
Зашто си ми, Господе, своје лице окренуо?
Зашто си ми допустио да те видим?
Јер ја знам добро судбину онога
Ко твоје лице види.
Ти који владаш над свима,
И ту власт нико ти не оспорава.
Ти чије се руке шире у бескрај,
Зашто између палца и кажипрста,
Између неба и земље,
Стискаш моју главу?
Зашто, Боже?
Непрозиран је и горак
Сок из моје главе.
SALTO MORTALE
Дубоко сумњам
Да реч напољу значи
Оно што ми мислимо
Да значи.
Не кажем да је свет
Закључан у људској лобањи;
Али нисам сигуран да је граница
Тамо где смо је ми
Замислили. И повукли.
Наш дах је више уроњен у ваздух.
Чула су нам просто запљуснута
Постојањем.
Ево начина да се то провери.
Залетети се, скочити у базен.
Пре него се додирне вода
Ударити снажно главом о ивицу.
Да ли тонем?
Да ли ми тонете?
Свест има глатку кожу,
Као делфин.
ЗАГРЉАЈ
Обручи што грле бачву пуну горког
Вина. То су били наши дани.
Трпки укус црнице, упорно протицање река
(Као протицање крви кроз вене и артерије),
Шум лишћа, и таласи који су
Борама покривали јасно лице мора.
Варка, коју смо сви волели.
Нема више препознавања,
Присног смеха облака.
И лет ласте,
Несташно превртање по ваздуху,
Ми ипак нисмо разумели.
Тело би свако од нас
Радије био свукао:
Осећали смо га као тканину
Чије се нити брзо парају.
Сада, окружено зидовима
Које покрива слој густе маховине,
Остало је само срце.
Крв се као кончић дима
Извија ка небу.
Нема више ни срца.
Душо, умиј своје
Разгореле образе снегом.
Чују се само још дамари,
Котрљање звезда низ небо.
Као у мрачној кутији; тишина
Која опија; загрљај
У коме нема никога.
ДОДИР
Призор траје до ивице мог погледа,
Потом се обрушава. Киша се
Слива низ олук. Барица
Која се ствара у улегнућу асфалта
Превариће неког одблеском.
Трава се лелуја, и земља се јежи.
Ровац се ужаснут тргне у свом
Узаном ходнику.
Вртоглавица се вије
На стакленој стабљици.
Као прашина је мрак растресит.
Светлост ме увек изненади.
Врхови мојих прстију су се расцветали.
Благо зањихан
Свет изван мене постоји.
ПОЕЗИЈА НАСТАЈЕ
Наоко, наше су реченице
Стабилне и мирне.
У суштини, то су
Вртоглави искази
Иза којих се назире
Једна чудна ошамућеност.
Опусти се, заборав је
Најсигурнији трезор.
Сунце измиче погледу.
Трава се надноси над
Зелени амбис.
Чудна ошамућеност.
БЛАГОСТ
Под јагодицама прстију
трепере златне маљице
ваздуха.
То је као када ноћу,
једва чујно,
пуцкетају звезде,
јер нечији длан,
клизећи благо преко
темена неба,
милује праменове
сплетених власи:
сазвежђа.
СЛИКА
Знам да живот не постоји.
Знам то поуздано.
Али оно што сам писао
намењено је било
управо онима који
не постоје.
У једном тренутку
неко би се уживео
у моју песму,
уживао у њеним сликама,
налазио ту себе,
а следећег тренутка
већ би ме гледао
са неког облака
тужних очију,
и сам сада слика.
Слика облака, погледа, себе.
ПОЕЗИЈА НАСТАЈЕ
Живот покушава да уђе
у поезију, хоће
сам да буде поезија.
Ако поезија расте,
претвара се у планину,
и све ближа је небу,
живот је уз њу, лебди,
као облак уз врх
покривен снегом.
Као упорни таласи, живот
подрива тло под њом,
чини да поезија
дрхти, тетура,
једва одржава
равнотежу.
То што живот жели,
јесте као море,
или планина,
као реч у којој се
планина подиже
и баца у море.
ЗВУЦИ
То што сада чујеш није песма.
То је цвркут птица са грлом од метала,
Шљунак који се закотрљао низ
Лимену косину неба,
Нада што се изјаловила, и отишла
Уз гласан тресак вратима.
То су звуци стварања света,
Звуци света давно несталог.
Личе на кричање галебова
У летњем дану, док сунце
Расеца ваздух врелином,
На лепршање једара, на ветар
Који се заценио од смеха.
трен се звуци претварају у завијање
Сирене амбулантних кола, потом
У пригушене уздахе љубавника.
Час су умилни смех деце,
Час грозничаво бунцање самртника.
Ако те звуке пажљиво ослушнеш
Чућеш у њима звонки глас звезда,
Жамор снежних пахуља,
Чућеш честице прашине и зрна песка
Како певуше нешто налик на успаванку.
То што се чује није песма.
Али јесте поезија.
ДОДИРИВАЊЕ
Дани и ноћи у којима сам горео
Над страницама пуним топлог жагора,
Пролазак кроз пределе маште
Који су деловали стварније
Од предела кроз које сам ходао –
Шта ми је то донело?
И шта ми је однело
То додиривање света
Не само јагодицама прстију
Него и вршцима речи?
Грмљавину и хук ветра,
Звонки смех и кораке што замиру
Успевао сам да чујем у смени
Вокала и сугласника.
Шум крви мешао се
Са жамором реченица;
У телу кости и жиле пуцкетле
Као гране бачене у ватру.
Гледајући свет не само
Кроз зеницу ока
Него и кроз прозирна тела
Неких лепих речи,
Речи као: грана, зеница, ветар....
Да ли сам тако видео више,
Или сам видео мање?
Да ли сам уопште видео
Како изгледа то тело, свет,
Када је голо, када са себе
Скине сву одећу, све речи,
И мазно се промешкољи
У празнини?
ПЛОВИДБА
Волео бих да се море,
Када пресахне у погледу,
Под моју кожу повуче.
Да ми је смех груб и храпав,
Налик на кору бора.
Кроз кости да ми веје со.
Речи које изговорим да постану
Облаци разиграни у празнини.
А њихова тела од водене паре
Да пробије зрак сунца, као харпун.
Мишићи у телу да подрхтавају
Као игла на компасу.
Волео бих да преко мора
Измишљених слика запловим
У бродићу направљеном од речи
И ни у једну луку овога света
Не пристанем. Да ме море
Носи где оно жели.