ПАКАО И ПЕНКАЛО
Судијама Врховног суда
Имао сам једно перо
које је само певало и ходало по папиру
размећући се својим словима.
Усправно је држало кичму
и ишло својим путем
не презајући ниоткога.
Непослушно је било и својеглаво,
свашта је писало,
чак и оно што ја нисам хтео
– неотесано неко перо.
Шиљио га, брусио, чупао за уши,
умакао у царске мастионице
и завлачио у лобању,
напајао црвеним тушем
из властитих вена,
само да прогледа,
да буде перо са очима,
да му слова буду видовита.
Али оно је застрањивало све више,
жврљало лево десно,
уплитало се у кучине.
Уображено перо једног гусана
– најслађе бих га треснуо о под.
Показивао сам му и друга пера:
„пеликане“, „пингвине“, „папагаје“
оковане у злато и сребро,
понекад и у оловне обруче.
Куд они пролазе,
кривуда и млечни пут
– а гледај мој швракопис!
Моје перо неће ни да погледа
него поставља замке између редова
на зло да ме наведе.
Његова је мајка сврака, а отац кос,
кад је овако црно.
Једног дана ми се отело
и полетело у небеса.
Сад ко птица пева на грани
а градски му оци раде о глави.
СЕЋАЊЕ НА БУНАР И КЛАТНО
„Наизменице сам се смејао и урлао
како је која мисао преовлађивала.“
Е. А. По: Бунар и клатно
Ово није Толедо
ни мрачни средњи век,
дремљиви чувари
натоварени пушкама и пендрецима,
као додоле даровима,
нису инквизитори с крстовима и мачевима,
Окружни суд није
Свети трибунал Светог официја,
не гори ти дрво под ногама.
Пробуди се и пусти воду из котлића
да растера ноћне море,
ово је крај двадесетог столећа,
време звезде Пелена
и Централни затвор у Бачванској улици,
самица, метар и по са три.
Нема лампе ни прозора,
кроз решетку понад врата
око подне стиже зора.
Изнад чучавца у ћошку нацртана
Дева Марија чучи гола
и гледа сужња како у полумраку
беседе своје преводи на латински
у нади да ће га Пилат разумети.
Далеко је Сибир и трећи Рим.
Ово није проклета авлија,
овде смрт није домаћица,
ово је нова казниона, послератна градња,
нема кврга ни клинова, ченгела ни менгела,
само лулица чесме у ћошку цури,
метар изнад пода.
Сувише ниско.
Узалуд подмећеш врат
и намичеш оглав
упредену од комада кошуље,
кад подавијеш ноге,
ослањаш се на колена.
Не дa ти се у рај
а немаш ни зашто,
ниси везан за пањ
а не виси изнад тебе коноп и сечиво.
Ни мишева нема да ти прегризу
каише вена.
ЈАБЛАНОВИ У ЗАТВОРУ ПАДИНСКА СКЕЛА
Гледао сам јабланове у априлу
како брзо пресвлаче кошуљу,
мењају мрку за зелену
стојећи у строју
десетак корака један од другога
као сужњи на смотри
– у потиљак.
Кад мрак ухвати за врат
све што гледа и пева,
јабланови шуме,
лист се листу поверава.
Узалуд стражар уши ћули
и притеже опасач,
не разуме шта зборе
а немушта им уста
само секира ућуткати може.
Гледао сам сатима сваког дана
узвитлане њихове крошње
ко зелене богомоље за пале анђеле:
на врху највишег звоника
љуљала се моја глава.
ГРЛИЦА
На врху тополе
испред хируршке клинике,
из зелене бусије
стрши сува грана.
На њој цео дан чучи грлица
и кроз отворен прозор гледа
у гвоздено моје гнездо.
Види
завезану флашу и пластичне жиле
кроз које кап по кап
дотиче крв – нула плус – у моје сасуде
– да напоји расушено тело.
Не зна птица
зашто је то тело жедно,
нити у кљуну држи лековито зрно,
али ја целу ноћ Бога молим
да не одлети,
да ми у зору пева у прозору.