МЕЂУ СЕ СЕ ХОЋЕ ДА ПОМОРЕ,
ЗЛАЋЕНИМА ДА ПОБОДУ НОЖИ...
Ено их у свечаној дворани, ено
На пољани, на трибини, крај микрофона увек
Или крај телефона, ено говоре више но знају,
Ено их пред царским дверима у цркви,
Ено их на екрану непрестано
С улогом у проблематичном филму
О правди и неправди, о напретку,
О благу нечијем неподељеном. Ено их
Где сами пред собом клече у безумној молитви
Заклињући се лажно моћнијем ривалу
И радећи о глави сваком ко се запречи
На раскршћу. Тамо, ван сцене,
Крв лагано струји преко камена
Односећи још један живот
Аветима похлепе. Дознаће
Кад буде касно да је победа
Корак у празно, суштина те љубави
Према смрти.
ЕЛЕГИЈА ЗА СВИЊУ
Одабрали су га из табора истомишљеника
Ушкопљеног, угојеног незадовољника.
Гроктао је ишчекујући храну, у своме ропству
Био је у свему нежно радикалан.
Куком закваченом за подбрадак извели су га на чистац
И чекићем у главу на земљу свалили,
Док је слинав и пометен мислио двосмислено
О својој глади још увек, о пролазности.
Онда му бренером спалише оштру длаку
И црне папке куком ишчупаше:
Лежао је бео, испран, окупан као човек,
Свијених дигнутих ногица, роб својих навика.
Чекрком га потом дигоше и обесише
За задње уланчене ногице прободене,
Затим му скинуше каишеве масних наслага
И смрад му субјективан одстранише.
Сад тако без душе лежи у деловима
Сложен без крупних костију на хладним полицама,
А душа му убијена вије се више и даље,
Даље од сваке људске самилости.
Наково, 16. јун 1993.
УВОДНА ПЕСМА
(После Хераклита Ефежанина, фр. 21 и 26)
Будни гледамо
Смрт,
И смрт, и смрт.
Уснулима
Видик нам снови,
Предели душе
Искидане.
Мртвима
Само је траг
Живот који гледамо.
ПОЕЗИЈА
Тешко је и болно
Признати себи и рећи:
„Поезија је све
што имам или немам.”
Рађа се ни из чег,
Одлази још и даље
И не враћа се више никад
Зачудна и непоновљива. Тим путем
Толико пута ходах
И знам –
Пред свитање,
Као у сну,
Оловку и папир наћи,
Потпун низ готових реченица
Забележити.
Ох не, не кључну реч само,
Јер никад више затим
У обичне речи нећеш је моћи разудити
Како већ други разбијају атом.
Безумна ова је глава
Која док спавам ради
Тражећи благо у пећини
Изгубљених сећања.
Да ли је довољно знати
Да сам само то прошло, непостојеће,
Или морам поспан тај грумен наћи
У речи обичне разуђен
Опште и свакодневне?