ПЕСМА ЗА МОГ ОЦА И ПАСТРМКУ
Бејах дечак од можда неких седам година
кад први пут угледах голему пастрмку коју је
мој отац био уловио, мушичарећи на некој брзој,
планинској води, што говори увек различитим гласом.
И док јој се примицах руком, мислећи да је већ
савладана, та нимало припроста бештија поче жестоко
да се трза и гиба, као да је не дотиче мисао
о кратковечности - тек, мало је недостајало да ме
посече оштрим перајем; након пар минута када је
већ била мрзовољна и скоро обамрла, јер шкрге
у врелини тромог поподнева више нису увлачиле
кисеоник, могао сам да осмотрим њено елегантно
тело: пегице живих, влажних боја, избуљене очи,
крљушт сразмерно ситну; још увек кркљала је
у свом господском очају, не пристајући да је напусти
животни дах; тад у губици, зачудо, приметих још две
крупне удице што, готово урасле у месо, говораше да се
најмање два пута отимала смрти; сећаш се, мој оче,
молио сам те да је пустиш и ти си пристао када си је
видео онако укочену и самосажаљиву, као да у њеним
очима више није било места за још један залазак
сунца; зашто ми се увек изнова у свест враћа призор
те пастрмке, смртно уплашене, оче, краљу над краљевима?
Можда зато што ме је и твоје лице, док си, у ужичкој
болници кркљао после трећег можданог удара,
подсетило на мргодно лице пастрмке што се (као и твоје
срце после толико гибања) најзад умирила на удици
болно забијеној у чељуст, а онда наједном оживела,
једнако као и ти, у мом срцу, у овим речима без дна.
ОПРАШТАЊЕ С МАЈКОМ
Као ударац тешког печата походи и мене најава старости
да ми у кобном обиласку скупи једра и склони ме пред буром
надолазећег времена, у мир библиотеке у којој су књиге
постројене као пруски гренадири.
Претерано разборито говоре филозофи о стварима које је
тешко разумети, а још ниједна пресудна реч није изговорена
о тајнама мајчинског пространства.
Бог није могао бити присутан свуда, па је зато створио,
тебе, мајко, да легнеш преко мапе света и у ципелама
за беспуће поведеш ме, као некад док бејах дете, далеко
од местâ пустих од обећања, даље од сваког трага.
У времену једном што бејаше одувек и свуда,
не нађе светлост лепшег лица за себе, ни за моје очи
први пут отворене на земљи.
Ти што си се родила истовремено са мном, три и по
килограма озарења и туге избацила си као ђуле у свет.
Ти, једини јатаку и ризничару мојих тајни, слепе бејаху
твоје очи, само зато да не виде ниједну моју несавршеност.
Само се с тобом могло радовати земаљској слави, а сад кад
те Бог заувек задржао код себе, однела си са собом све оно
што сам за тебе био.
Нисам ни мислио да је то могуће – постати сироче у зрелој доби,
а опет остати син Вечне Мајке.
Ти анђеле каквог нема ни у Библији, ни у сновима и молитвама,
сад си дрхтање лишћа у крошњама.
Ти си ружа саронска ту у мојим грудима где се биће
и ништавило састају као две реке.
Ти си моје сећање на мед, топлину и радост која не може
да стане ни у сунчано јутро што пали дан у коме букте
ватре, миришу мандарине и цимет и горе крваве булке.
Сад кад си земља, први пут те видим из толике близине,
ја, дивља животиња задрхтала из самог корена
која нема више с ким поделити ожиљке.
Сад кад си слободна од тела, од душе, од жеље и од страха
за мене, остало је озарење што си ми баш ти била мајка,
ох, каква је то уштеђевина!
Сад кад си прах и кад више неће бити никог од кога ми следује
праштање и длан на темену, имам руке, немам више крила.
У земљи сада лежи твоје тело у коме некад лежао сам ја
и растао унутра као диња, делећи с тобом крв и старећи ведро
у љубави твоје утробе, не знајући да ће то бити једино време
у коме нећу бити сам.
Нико до мајке не зна ко је њен син и нико други до сина
не спозна мајку – тако остаде записано у списима баштињеним.
Походићу те ускоро да ми певаш као у детињству, дуго
у поподневним сатима, гласом избрушеним нежношћу и патњом.
Тек, мртви, сазнаћемо ко смо уистину били, јер смрт је језик
који зна од чега је река дивљала, од чега су нам срца горела.
И то ме умирује као што се смирује свако побеђено и слабо
створење које зна да му судба виси о вољи Творца.
Сећање на твој мирни, мајчински сјај сад је месо којим
облажем твоје кости.
Нема другог потопа до неисплаканих суза за тобом.
А једино неисплакане сузе стижу до престоља Свевишњега.
Нема више у овом свету мојих испегланих, тако беспрекорних
белих кошуља, које си једино ти знала да сложиш у кофер
за мој далеки пут.
Дечак док бејах присећам се, кадикад си ме зачикавала:
шта је теже – килограм гвожђа, или килограм перја?
Сад знам, перје, перје је теже; перје очерупаних гусака
што лудује у тмини над градом.
Не ослушкујем ја вејање снега, него вејање снега ослушкује мене.
Веју пахуље на нас бедне људе, на књижевност потпуно
испразну, на душе наше изгладнеле.
Навејава крупно прамење као да му је куцнуо суђени час.
Певам ово из гроба: мајко, све моје песме написала су твоја уста.
Узми ме голим рукама и приви ме на прса као на неку
срећну рану! Оживи ме!
ХОМЕР ПРЕДГРАЂА
Свет опстојава на самилости! Само оно
за шта се молимо говори све језике света!
Али, овде нема богова, у овом пустом крају
и сам си упијен у велико ћутање беспућа;
унапред осуђен на отпадништво; смрвљен
у своју голотињу; не у скрушеност, већ у
нужност ретког грмља да се бори за дах.
Ово није предграђе над којим се с балкона
надвијао Рапсод и с првим јутарњим
сунцем изговарао: Oh, quel beau jour!
Предграђе је ово малог града у провинцији
са недорађеним кућама и двориштима
пуним перуника, где наше баке хеклају
столњаке и шлингерај крагнице.
Тешко се покрећу тужни слонови зглобних
аутобуса у три сата поподне, кад радници
после грозног диринчења излазе из фабрика,
свемирских бродова туге; за врелог летњег
поподнева, ту недалеко, неки бикови и гола
чељад, иду на Мораву као на Ганг.
Продавац, смркнут, чами у киоску, својој дупљи,
као да се стиди живота, док пијанац неки
под дудом испија већ ко зна које пиво; тик до
аутосервиса, у циганском свом гету, хроми Хефест
још увек кује бритве и кали гвожђе док не пропишти,
а нека деца што можда имају ваши врзмају се
око божанства Одране Свиње, пред Божић.
По стрњиштима окупља се неки сумњив
живаљ врана и напуштених паса, а мала
њушкала врабаца отимају се о зрневље
с тешкокрилом перади; скакућу између
замрзнутих закрпа снега, пољског нужника
и кокошињца – њих не додирују хистеричне
флуктуације цена на тржишту злата.
Ноћна птичурина неочекивано се гласи,
коментаришући свет с њој доступном памећу;
труле врбе оборене неким необјашњивим
вероломством не ознамењују ништа;
око канте за смеће, тог сиротишта у коме трули
наше заједничко проклетство, обигравају напуштене
скотне мачке и пси готово ничији, за које нема
благослова; ту олињали, пакосни мачор ленчари
на младом, пролећњем сунцу, неприкосновен
као владар, развратан од дугог размишљања.
Ово је, напокон, дететов свет – у овом тесном
дворишту међу зидовима од цигле, игао сам се
на парчету траве, где је било сунца, као и свака
животиња; туговах за мачићем што је
угинуло одмах по рођењу и није стигло ни шапом
да дотакне пролеће; нико не може знати зашто су ми
анђели долазили, а понекад нису.
Упркос реторским надметањима врана, овде је
непротекло време набубрело од неког тупог,
преживелог умора; у овом лазарету где се туга
види као боја, сам сам онолико колико сам то
одувек био; пао сам из Божијег наручја
у ову напуштену пролазност у којој дани одлазе,
а ја нисам ни њихова пераја.
ГНЕЗДО НАД ПОНОРОМ
Шта сам друго радио него, уравнотежен
узалудношћу, градио гнездо над понором?
И ово пролеће почиње пупљењем свега
заточеног у несаници; са тугом посматрам
овај свет, распукао попут кокосовог ораха
са Сејшелских острва; лудо, лудо бејаше све
под стопалом прошлог века; тешке су наслаге
угља у душама нашим; у напуштене рудокопе
више не залазе птице, ни пацови трбуха надуваних
као гајде, а некмоли јутарњи сунчев зрак.
Силазе однекуд са планине ударци секире
да нама, од ласцивне расе преосетљивих,
испричају све што знају. Као бродове давно
потопљене, волеле су нас лепе и хладне жене
са тамне стране месеца, а све што смо сами
могли волети остаде залеђено негде дубоко
у нама, скривено од славе сунчеве.
Ово нису речи, већ ехо који се чује у планинама.
А ехо је добро упућен зналац.
Сво моје јутарње озарење, сумрак је разорио.
Волим, ту реч тек двапут изговорих у размаку од
много година и ти што имаш моћ над догађајима,
чуо си ме; Пенелопе дању више не ткају, ноћу
не парају и не чекају никог - тескобно
ишчекивање претворило се у оргију са просцима.
На бициклу пролази девојка намирисана ветром,
ускоро ће по двориштима разблудно да цвета
јоргован, али сва та лепа и тајанствена чуда
неће спасити свет - душа је сама у пустоши,
било где да си, ти си емигрант, ништавило те
користи као погонско гориво.
Наша је вечност сачињена од нежног и наивног
пристајања на оно непознато пред нама.
Остарили смо и упознали блистава и опака
божанства света; прашина коју однесу метле,
ето, то су били наши дани; и неђемо оставити
трага већег од рашљорепе ласте или веверице
крзнасте и лепе, што вршља по гранама, а онда
се губи у тамној чељусти улице под дрворедом.
У оваквим временима, блатњава диња на њиви
више је окружена љубављу од ближњег.
На овом позорју блиставост сваког обећања
осипа се у прашину, слепу у свом трајању.
Чак и бела вејавица чини се пословна и наметљива.
Песак је летописац што и твој живот поверава
пергаментима пустолина.
Нема патње, постоје само они који пате.
Тужан је наш удес - од оних које смо надживели
тражимо да нам врате бесмртност.
Не бацам сенку, јер сенком сам прожет.
Осећам нежност која не испуњава ово место -
туђе забаве одвијају се у полумрачним собама
и срца наша врела хладе се у свету заблуделом
у површна весеља; људи одлазе нико не зна где -
тек, из дана у дан расте стид према мртвима -
недоступни су наши очеви да се искупимо за зло
које смо им нанели.
Све ће то неки стрпљиви келнер пописати.
Живели смо у временима кад поезија бејаше
попљувана као степениште што води до зубне
ординације; па ипак, песма није нема.
Нека уста кажу: нема те силе која ђе уништити
узрок и последицу; нема силника што може
спречити бербу грожђа и прављење вина.
Зато, уђи у ово гнездо над понором да се загрејеш.
Још нас земља држи усправно. Преживећемо ако
издржимо да са нас не исхлапи људски мирис.
ИМАШ ЛИ И ТИ НЕКОГ КОМЕ ЋЕШ СЕ ИСПОВЕДИТИ?
Никада нисам посумњао у то да је мучно
бити Бог. Јер, ма колико био обожаван и слављен
Оченашима, ма колико хваљен да си једини
пријатељ и склониште од олује на помолу, мислим да је
непрегледна Твоја осама, Свезнајући.
Зато бих Те радо видео неуљуђеног и необријаног
како навијаш на каквој фудбалској утакмици.
Или заваљеног на летњој тераси, с хладним пивом
надохват. А затим, како мокриш у смрдљивом
станичном нужнику. Или пркосиш моћницима на власти
и њиховим подрепашима.
Зашто бар једном не будеш непослушно дете које ће
ућуткати шибом? Што не сиђеш међу људско стадо
да осетиш како живот боли? Да видиш како изгледа
бити бачен на колена. Да будеш опхрван тугом
када ти дете има врућицу, да заплачеш када ти
умре отац.
Волео бих да видим Твоје очи погођене љубавном
заслепљеношћу и да данас, када више нико није сигуран
да живи у Твом врту, погледаш на мене као да си
људско биће. Ти, мањи од себе, а већи од ничег,
ако си тако свемоћан, зашто не учиниш да буде
добро оно што је прошло?
Како би било да Ти будеш дете људско као што смо ми
деца Божја? Да ми од Тебе, а не Ти од нас, отклањамо
жеље неразумне. Да се ми, људи, кајемо што смо Тебе
створили, и да на Твоју главу пошаљемо Потоп, иако добро
знамо да неће више бити Потопа да нам исприповеда
једну дугу причу.
Или, рецимо, како би било да ми будемо сабрани изнутра,
а Ти ускомешан, поремећен и замршен? Да Ти прво
послушаш нас, а потом себе? Да макар један минут живиш
по нама као што се ми трудимо да бивамо по Теби?
Да се Ти држиш наших заповести, а не ми Твојих?
Да се Ти темељиш у нама и да се из сопствене воље
успнеш до воље Човечије?
Нисам часна сестра и не исповедам се покајнички.
Зрнце сам прашине и захвалан сам ти што си ми понудио
избор да верујем или не верујем у тебе.
И проклетство је божји дар. Грешан сам, знам, а ти ми
опрашташ и тако ме кажњаваш, како, уосталом, и приличи
неком коме Небо служи само као параван.
Ти, Оче, што переш руке у облацима и крепиш нас речју својом
у нади да ће душе наше засијати, имаш ли и Ти неког коме ћеш се
исповедити? Да ли је све изван Тебе незаконито? Зар ти више
није дозлогрдило да будеш горе, тако свезнајући и надмоћан
над свима нама? Мудар и недоступан у хладној празнини?
Без топле жене која ће Те у постељи обујмити и утонути
с Тобом у сан.
СВЕТО МЕСТО
У тој уклетој, малој вароши
имао сам и ја своје свето место -
угодно склониште топлог голубарника,
где голубови за мене безимени,
обитаваху у плашљивој пометености.
У свето време сумрака, кад тајанствено
мешаху се флуиди дана и ноћи,
под дрхтавим трешњевим гранама
што скривале су пола града,
гукали су у правди своје путености,
као да славе неки само њима знан празник.
Неки су живели жалосно и немо, безмало
као старци, рецимо голуб и голубица, одани,
сабласни пар, један је био преиспољена хуља -
отимао је зрневље, терорисао остале, чак се
залетао на мачоре и пацове, те тамне принчеве
овог света, неки су се издавали за моје
пријатеље, а било је и голубова за које нећу
погрешити ако кажем да су били моја браћа.
Нека тиха туга, као после вођења љубави,
сколила би ме када бих оне остареле
и немоћне морао уз мердевине носити горе
до легла, а кадикад, пронашао бих у голубарнику
или тик око њега, цркнутог голуба.
Кажем, имадох и ја свој олтар у уклетом,
малом граду у коме ме нису волели.
У данима осаме, пред тим голубарником
молио сам се, молио, ни сам не знам чему.
СОБА НОШЕНА КРИЛИМА
Ето, путовао сам и ја!
Синоћ сам читао у фотељи у углу, а данас
сам испод паукове мреже, на супротној
страни собе - мачка ми је уснула на крилу
јер зна да нема разлога у било шта
се уплитати.
Ова соба из које нема излаза
учионица је слободе.
О осами зборећи, од осаме се и ограђујем.
Не преиспитујем границе празнине
ни могућности песничког језика;
не занима ме искричава замршеност епова,
ни подвизи козачких атамана; немам
на интернету свој сајт, сама је у страшној,
подивљалој одаји моја сенка.
Нежан као табан детета, оставио сам себе
у некаквом граалу на обали, да ноћ сиђе
на моје тело и покрије га неизмерношћу
неког ко је смирен и ко је свуда.
Топла тампон-држава са нејасно одређеном
спољњом политиком - тако видим своју
чедну собу, у којој је потопљена Атлантида.
Домовино, ја сам твој сиромашни дечак;
ја сам папир на коме куца срце.
Море неко давно сањано шири мирис
у моје расуло, гледа ме очима слепца,
каже да сам највећи путник тамо где се
не померам с места.
Ето, путовао сам и ја.