ЗЕМЉА И НЕБО
Налик су оловкама
Уздигнутим на радном столу
Висока, зашиљена стабла
У шумици наслоњеној
На фабричку ограду и мир.
Њихови су врхови отежали
Од гнезда гладних птица.
Осим покојег лета,
Као да се и румено мастило
Излива из најдужих грана,
И снег као да је
Отуда разливен:
Тако су моћна та стабла.
Од њих настану тела оловака,
Њиховом је топлином
Заштићено и само срце.
Усудио би се да опишеш
Или да нацрташ ту моћ.
Али знаш да моћ имају
Само земља и небо.
И ти, док их спајаш.
КА ТОМ МЛАЗУ СВЕТЛОСТИ
Мржња и презир ће сигурно срушити
Још много градова, а од њихових удараца
У будућим вековима још ће много крви потећи.
Ако се ишта може желети,
Онда бар време кратке обнове,
Извлачења из беде и подлости
У којима смо сада заглибљени.
Знам да ће тада, и у том времену
Спасавања, људи патити, да ће убијати
И да ће мрзети.
Али, нека ти гласови непроменљивог зла
Не одјекују најјаче, нека њихов мрак
Не замрачује све и нека се изнад тих
Најтужнијих од светова, подигне бар за кратко
Чисти тон љубави, да бисмо и ми,
После толико година, могли слободно
Да одахнемо и да би они
Који у будућности буду преживљавали
Исто што и ми сада могли у часу пропасти
Да оживе своју наду, окрећући поглед
Ка том млазу светлости између ноћи.
И од мене зависи да ли ће се
Свет избавити. Од мене, од Тебе,
Од свих живих. Од свих мртвих.
И мене и Тебе и све живе
Овај обавезује свет.
ТЕЖИНА
Војиславу Карановићу
Лестве низ које сунце сваког дана
Силази на земљу исте су оне
Којима пењемо се ка сјају.
Сваки човек има по једне, пречаге
На њима нису једнако удаљене,
Неки пут је размак занемарљив,
Неки пут се ваља помучити да пречку
Вршком прстију дирнемо; чекамо
Издужени, напети до прснућа, да нас
Светлосна нит ојача и лиши мука.
А кад су пречаге преблизу,
Мучно је уденути стопало. И тада
Чекамо, а у чекању наше је тело испуњено
Свагдашњим обавезама, дужностима
Које од нашег сјаја зависе.
Буде нам претопло кадикад, готово
Да нестанемо у ватри спојених дужи,
Понекад будемо лед, само тихи удар
Срца указује да смо живи,
Да начинићемо макар још корак.
Затетурамо се каткад на улици,
Посматрачу с друге стране стакла
Учини се да спаса нам нема, али брзо
Вратимо равнотежу; лестве се умире
У нама и пуни куражи спремни смо,
Као да још има оне давне мајске пене
Кад руке нам беху лепљиве од трешања,
Да из бесконачне крошње, с највише црте
Коштицама задевамо сав свет.
Да се винемо и за сопственом глади
И за халапљивим птицама
И за анђелима које слутимо.
све ближи врху, прозирности
У којој тежина не постоји.
БОЈЕ
1.
Лишће се обојило бакарном,
Златном и жутом бојом и прекрило
Камење овог бистрог поточића.
Плавичаста и зеленкаста вода
Лењо се протеже;
Хтела не хтела, стићи ће до циља.
Ово камење, и маховином је
Прекривено; посвуда само нежност
И мекоћа, жубор се прелио у тишину.
И ход је тих; могао бих
Да скакућем с камена на камен;
По нечијој души.
2.
Бојама и ти си,
Бојама и ја сам прекривен.
Нису то боје одеће,
Да откривају, нешто увек узврате.
Другачије су, тешко их уочимо
И кад смо жубором
Који из уста долази, опијени.
Не због тога што су невидљиве,
Што сама је душа у њих положена,
Него зато што она тражи
Пределе и преливе сличне својима,
Да намах их позна, и буде
Обложена лишћем друге душе.
3.
Лишће се обојило мојим бојама
И пада, пада, прекрива избочине
И модре таласе под кожом.
Места по којима је, желећи уточиште,
Неко газио; себе не уложивши
У потрагу. Не сазнавши опет
Да само с душом може до циља.
ЧЕСТИЦА
Птице су одлазиле; могао сам пратити
Њихов уједначен лет, складне замахе,
До часа кад постану небеске честице.
Послате да искушају равнотежу, хармонично
Преимућство празнине над другим вилајетима.
Хладно је, вечери су препуњене језом,
Сећањима на одласке и нестајање усвојених
Честица с којима размењивах речи о складу
Искушења пред која излазимо,
Оскудни логораши на вечној голомразици.
Дрхтим: знам да то невидљиви пратим лет,
Честицу коју тело искушава у празнини,
Увећану његовом жељом да види и оно
Што није, увек оно што није.
Оно што није, а у њој постоји.
Птице су одлазиле, још можда одлазе.
Могао сам пратити њихов лет.
Гледао сам их, знајући да ће, знатижељне,
Слетети овде, доносећи опет оно што није:
Љубавну чежњу, решеност да песма траје,
Узорност у поимању потреба.
Увек оно што можда није: невидљиви лет
Над светом тек створеним у себи.
МАЛЕ СВЕТКОВИНЕ
И овај је дан сав од малих светковина:
Мале су да мање не могу бити,
Преко нам потребне,
Нама малима у великом нашем свету;
Сазданом од књига, од напора да преиначимо
Јаву несвиклих јунака, и приближимо је,
Такнемо у сањивој соби; у мало време
Огромна, блиска времена уносимо.
У њима истражујемо, научени
Да језиком пред којим се инати лирика
Проговара ово доба.
Прене нас: звони, не зазире од интерфона,
Шаље писма у ковертама украшеним
Маркама с мотивима заштићеног биља,
И изума моћних да скрену ток историје,
Бујице зауздају; још сањају проналазачи.
У ковертама затичемо понуде и опомене,
Претње, позиве да платимо рачуне.
Да окружимо бројке на изборним листама.
И кад питаш како ћемо,
Као бајаги одговорим да нећу
Изаћи из времена усељених давно.
Ти нећеш ни из својих, ни из мојих,
Ни из наших; онда смеху подаримо
Отиске и из јавне библиотеке нашег сина
Узмемо давно изумљена штива: чувашке
И инуитске бајке. Дечак препоручује
Лектиру, износи стрипове и дискове.
Умилни ветрић зањише влати и врбак.
Оживи ветрењаче; ено нас на крилу анђела.
И како бисмо другачије, зар да одустанемо,
Кад наши су дани од малих светковина
Састављени. Наши дани; како је лепо,
Једини, бити у њима, у молитви
Да ни ти, Једини, никада не изостанеш.
А кад заокружено буде све,
Нека Твоја рука трагове избрише.
ПАХУЉЕ
Умео би и да их опише онај
Што их је створио, лаке, нежније
Од крхке помисли на трајност.
Умео бих да га чујем када би
Његов говор био чујан, разумљив
Без посебног, помног посвећења.
Умеће и хтење у прожимању,
У телима ових густих пахуља,
Као и увек, као у свему што пада,
У шта непрестано тонемо.
Творац ћути о своме делу, мами
Моја умећа да крену у ковитлац,
Ка уличној лампи, у касни овај сат.
И да скончају тамо, као инсекти
Кад хрле у срце непознатог сјаја.
Моја се вртложења клоне умећа,
Поуздано то о њима знам; остало је
Пука разговетност, али ни ноћас
Не разазнајем лебди ли ко уз окно
У које бесно удара ветар, дрхти ли,
У ломном телу пахуља спреман да чује
Описе, или је то заиста тек глуви ветар.