ДРУГО ТЕЛО
Велики, непремостиви плави свод
Звезда која ће се тек појавити
Још је у наслућивању
Као и рађање светлости
И чини се да тишина која јој претходи
Одлази некуд мимо ње
Гдегде се чује удаљени хук света
Мост којим ћеш прећи на другу обалу
Бледи и разговор птица
И све се на тренутак прелива у дан,
У дисање, у непрегледну траку
Видљивог и опипљивог
У којој ће се твоје биће препознати
У неком другом телу
И биваћеш у њему само као успомена
На тај велики, болни преображај
КРИЛА
С вечери су се огласиле сенице
Мало јато косова гнездило се
У оближњим крошњама, а сунце
Неумитно журило иза брда
Природа се, у унутрашњем реду
И некако удаљена
Спремала на још један починак
Ништа од мојих речи
Није допирало до ње
Док су ми на рукама, непомична
Лежала два крила са којима нисам знала
Шта да учиним
ВОДА У УСТИМА
Неке ствари дуго носимо у срцу
Држимо их се чврсто и упорно
И када нам више ништа не значе
Као воду у устима коју не желимо
Да прогутамо
Бива да сам ти заборавила име
Па када се сретнемо пребирам
По сећању које би могло бити
Онда када смо се познавали
Далеко си од сваког које би ми
Могло пасти на памет а док се
Звезда око нас окрене, нема нас више
Остају непрепозната наша имена
На дугом попису минулих дана
Само је она птичица што се јутрос
Скрила под кров од надошле воде
Једина извесност будућности
СВАКИДАШЊИ ХЛЕБ
Ниси се опустио, не можеш да урониш у то стање
Тамо те нико не чека. Ствари су изгубиле оштрину
Док се наспрам њих непрестано све урушава у
Налетима запаљивих тековина цивилизације у тебе
Као у недужно месо
Онако како би оштар нож кроз хлеб свакидашњи
И ништа те не дотиче али те обесхрабрује
Узалудност личног подухвата
Називај све што око себе види како год хоћеш
Ал месечина остаје месечина
Луташ у том лавиринту тражећи изгубљену
Целину док се свет обрушава и пени
Мимо својих обала. Како год да се поставиш
Не престаје, туп и прилагодљив на сваку заповест
Па луташ, тражећи нешто у шта би се уклопио
Јер зрно си нечије, знаш да нечему мораш припадати
И знаш да те држи само мисао о томе