КУЋА
отац моj и мајка моја
подижу кућу
у темељ уграђују шуму
и по неку ноћ непроспавану
гласно исправљају зидове
зачете у прстима
испод ноката излазе им гости
седаjу око стола
коjи се расклапа
у смех
ja седим на крову
и призивам околни свет
коjи ће одредити
распоред просторија
БУЂЕЊЕ
Тек кад сам се пробудио схватио сам
да све опстаје захваљујући сећању.
Прошао сам кроз шуму и избио на пропланак,
брже од зеца, кроз набубрелу росу и стреловите чичке.
Светлост из дубине неба заокружила је крошњу
крушке и она се, као облачић,
а можда као и округласто, румено лице, нагнула
на раздаљину, не већу од мојих раширених руку.
Као да ме неко брзо води, у трку,
у збијено стадо, још топло, од молитве и чекања.
Пију речи, овај дан.
СКРИВЕНОСТИ
Реч по реч, али увек недостаје та једна,
једина реч. Од ње све зависи,
реч која открива а кад треба, закључа
и сама себе. Реч која се у утробу камена завукла.
Реч која се у реч сакрила
Реч која стрепи да ће је одати.
Слушао сам једном, на неком путовању,
речи из којих је избијала влага,
киселе, па су сви мртштили лица.
Носииш ли и ти у себи реч осуђену
да никада не буде изговорена?
Реч од које ће направити крст,
реч која иде од уста до уста па се поново
изгуби, као да је никад ниси чуо.
Твоје реченице као кошнице, пуне су речи,
не можеш их подићи, ни сместити,
покушај да исцедиш и некоме даш
реч чији је звук оштрији од оштрице ножа.
Кад сам чуо прву реч у мени се улио страх
и сад дрхти у мени. Ко ће да спречи
да ме та реч не понесе?
Има речи које спавају читавог живота.
Запитај реч, она ће ти развезати језик али ништа
неће рећи.
Реч је огледало у чијој дубини сам се једном
Скоро утопио, написао сам о томе песму У води.
У сваку реч можеш заронити, можеш из ње,
као из воде, извадити каменчић и бацити га
у неку другу реч. Можеш и сам бити
тај бачени каменчић.
До неких речи можешп доћи само у тишини.
Ујутро, после сна, протрљао сам очи и
схватио сам да сам само реч која гледа у даљину.
Шта је реч упамтила, да ли ћу и ја то упамтити?
Гоњена – једна реч је истрчала на чистац и тамо
су убили тишину у њој.
Сад је мртва као камен.
Знам једну реч која испружи руке
па јој потрчим у загрљај и она ме тако стегне
да све друге речи истера из мене.
Реч, као облак, рађа разна створења и
облике и њихова имена.
Има речи, чуо сам их, које не трају ни минут
али су праве грабљивице.
Каже ми једна из повеће групе:
Кад бих могла, нагнула бих небо, да ти све звезде
слете на длан, да састружемо њихову светлост
и наставим ту игру скривености
ДВОРИШТЕ
Човек се не сећа дана, сећа се тренутака.
Ћезаре Павезе
Сећам се малог простора пуног прашине, испод крушке
и њеног шареног хлада, и кад је одозго, пала и преплашила ме,
једна црвљива, још несазрела крушка, зелена, дугуљаста, бум!
И закотрљала се.
Сећам се каменчића које сам, чепркао из земље,
не знајући да су то каменчићи и чему служе,
тврди и нејестиви.
Сећам се колена нажуљаних и раскрвављених
од пузања да до нечега стигнем - до бубе која је туда промилила,
за лептиром који је крилима, као са маказама, брзо секао ваздух...
Сећам се да је све било далеко и високо.
Сећам се да је сунце, велико, округло, седело на грани
и љуљало је, а трава се зеленила свуда, иза ограде, и даље, у недоглед.
Те две речи дуго су се уливале једна у другу,
кад кажу трава, ја кажем зелено,
кад кажу зелено, ја кажем трава.
Сећам се да су се звуци сударали у речима.
Сећам се да су се речи разбијале у њискаве звукове.
Сећам се тих речи које су биле довољне
за први разговор.
Сећам се, а како се не бих сећао, те расправе,
кад сам се заценуо од плача.
Сећам се, и сада све то чувају ожиљци, боље
него речи које би то да опишу.
Сећам се да сам се приближавао свему
што има име, да га запамтим.
Сећам се да сам тако срицао речи али,
већ онда сам схватио да им не треба
баш све веровати.
Сећам се страха у корацима и клецања колена
кад сам излазио из наручја, сећам се,
ах, колико сећање може далеко да досегне.
Сећам се баш тога пада који је увод у
све друге падове.
Сећам се првог мрака, кад сам се изгубио,
не могу ме наћи, па ме зову, а ја ћутим
јер још нисам баш сигуран да је то моје име
па да кажем – овде сам!
Сећам се, био сам прашњав као грудва земље, а то ћу, кажу,
једном поново бити.
Сећам се, ко ће ми сада то веровати јер
нема више сведока, али ипак да вам кажем,
кад се усправим био сам висок
као свако дрво у дворишту, и виши!
Сећам се, очи су ми биле веће од прозора,
кад провирим, у један поглед све около би стало.
Као у огледалу лелујало је пуно слика!
Сећам се тог изласка из собе у двориште,
из кога сам давно изашао али, ево, не могу изаћи
из тог сећања.