Ана Ристовић, ТУ, Архипелаг, Београд, 2024.
ТУ
Бешавно и бешумно
место је у којем си увек ту
– баш ти.
Јер ако ниси ту
а где си онда
барем једног тренутка?
Бешавни простор
отвара ти се тишином да
њиме испуниш свој глас.
А ти увек – час ту
час тамо –
јер тренутак је често превелик
а тишина често прегласна.
И увек кројиш нове шавове
и крпиш и што се не може.
А у теби увек зрнце неспокојства.
А теби пребучна гомила.
У бешавном и бешумном
твоја је кућа.
ОБИЉЕ
Обиље снега
као и песка
имају исту моћ
да кондензују звукове
и учине их посебним.
На пример – људске гласове.
Можда зато што и једно и друго
– песак и снег –
асоцирају на пустош
а заправо су обиље
начињено
од милијарди честица.
Тако је и са оним
што зовемо тишином.
Ана Ристовић
Рођена 5. 4. 1972. године у Београду. Дипломирала је српску књижевност и језик са општом књижевношћу на Филолошком факултету у Београду.
Објавила је песничке збирке: Сновидна вода (1994), Уже од песка (1997), Забава за доконе кћери (1999), Живот на разгледници (2003), Око нуле (2006), ПС (изабране песме, 2009), Метеорски отпад (2013), Нешто светли (изабране песме, 2014), Чистина (2015) и Руке у рукама, (2019), као и књигу лирских есеја Књига нестајања (2020).
Добитница је неколико најугледнијих награда за поезију: награде „Бранко Миљковић“, „Бранкове награде“, награде „Милица Стојадиновић Српкиња“, „Дисове награде“ за комплетан песнички опус (2014), награде „Десанка Максимовић“ за укупан допринос српској поезији (2018), као и немачке награде „Хуберт Бурда“ за младу европску поезију (2005).
За збирку песама ТУ, Ана Ристовић је добила Награду “Васко Попа”.
