Радомир Д. Митрић, КИНО МЕДИТЕРАН, Суматра, Шабац, 2023.
Из књиге:
Фамагуста
Неће то више бити град коме ћемо се вратити.
Стијена на мору, наднијета над наше мале
радости и велике туге. Тијела смо која хладне,
над којима гавран бди, иако уљаница кипарског
сунца пржи нам чела још дуго у тами.
Од свијега је остало само сећање.
На затрте вртове, на затрављене бивше животе,
под скелетима кранова над којима дивља
ћудљиви вјетар. Ниска на врату града је пукла,
откотрљани смо мјестима која нас никада
неће прихватити, раздружене и далеке.
А бјеше твоја рука у мојој, под зидом маслина,
црвених носева као у кловнова лежали смо,
а небом си ме водила попут Шагалове невјесте.
Ти била си мој грал, а ја твој женик.
Под пијеском месаорским сада почива све.
Прекинуто куршумима, бомбама, прекинуто
тишином која разара, што остане послије свега.
Колико те има у безменици, мало срце,
што си ми куцало у длановима, плахо, као у грлице,
што сам ти је ономад ставио под блузу,
над малињаком, тамо гдје стражари младеж.
Тргла си се, а очи ти ножеви, што ме сијеку још
и данас након четрдесет година које су те
од мене скриле. Највише боли оно што се слути,
кад душе срасту, а тијела се никад у једно не здруже.
Умбра крамери
Не узимај узалуд срца мојега.
Кад душа је лакмус, над горјем орлушина,
звијер што гони и бива прогоњена.
Ихтис, либрис, црна из жучи на сунцу крв згрусла.
Ко те је волио јуче – вољеће те увијек.
Дамари се набиру као повесма од несна,
ткање је журно, у жилама плавет неба,
индиго исписан из преобиља у ништ.
Љубав је дисање другом.
Сјакти се зрака небесна у рибљем оку
вилин-коњица слика, у златару поднева,
у јантару пчела, дан предвојен
као лице Јануса. Вода жива, а мочвара
бива преља одсудном чекању да сиђеш
довде. Глас да испуни се сушт на обали,
гдје пијесак вије вјековне несанице.
У трудној води гдје мргодна Умбра крамери
тужи у осамљењу. У удивљењу пролази
вијек под крошњама гдје млачно је
и туробно. За прелест успињања казна
пад је. У сандалама које горе од зенита
сјенка се надвија над површјем воде.
Ту сам још увијек. Чујеш ли бућкање таласа.
Радомир Д. Митрић
Рођен 1981. у Јајцу, Босна и Херцеговина. Живи у Крагујевцу. “Кино Медитеран” му је шеста песничка књига. Добитник више домаћих и међународних награда. Један од најпревођенијих млађих српских песника. За своју прву књигу “Носталгија за пуноћом” (2004) добио је две награде: Бранкову и “Милош Црњански”. За “Кино Медитеран” добио је награду “Ђура Јакшић”.