ПЛОДОВИ БДЕЊА
Ноћу, кад се свуда из сливника распе
поход бубашваба по холандском поду
као црних звезда рој по бледом своду,
а пекар и песник не могу да заспе,
ближи се тренутак да најезда слика
из наше пнеуме покуља на јаву
и језик се преда самозабораву,
како би рекао филозоф језика.
Тада језик тежи нестанку у слици
коју о нечему обично дочара
сам далеко боље и са више дара
но што су то икад чинили песници,
јер умакне чак и језичком чистунцу
из свести за нечим што је њим речено,
кад каже на пример за лепо печено
тесто „као да се испекло на сунцу“.
А шта би то песник имао да каже
за будуће векне, кифле и уштипке,
ако бубашвабе испружају пипке
насумце, из каквог стиха, да истраже
између мањих и већих грудви теста
пут до нестајања језика у слици,
где оне, у старој служби дидактици,
овлаш додирују само општа места?
Шта се песник у то уплиће и тражи
да језиком веже значења у машну,
као перец, ако при води и брашну
начела квасца и соли не уважи!
Кад најезда слика прелази у јаву,
није важно како на то пекар гледа,
јер језик по себи тежи да се преда,
што рече филозоф, самозабораву;
и да ту, довршен, нестане у слици
неких бубашваба на мраморној плочи,
док човека сврбе и пецкају очи
а метафоре му беже по страници.
ТРЕШЊА У ОКТОБРУ
За С. З.
У време кад се полазећи
од искустава реалиста
над стихом једва дâ избећи
упад понеког сувог листа,
и кад они из својих соба
у зимљивом предосећању
прате смену годишњих доба
по костобољи или грању,
негде средином већ октобра,
зашлог у опште увенуће,
песник ми поможе и обра
трешњу иза мајчине куће.
Сећам се како сам га тада
ћутке посматрао одоздо,
док се с трешње крај винограда
пропињао за сваким гроздом,
па би набрао пуну кофу
и сишав хитро, јер је млађи,
пружио ми је као строфу
поклоњену по мојој грађи,
да се онда још више попне
и њише, распет, раскорачен,
у трешње плавосиве опне
кад прсне грозд у строфу бачен.
Реалисти би ту у складу
са чињеницом рекли: па шта!
У запуштеном винограду
није вам ни потребна машта.
Реалисти углавном воле
да виде оно што опишу
као гране, црне и голе,
које чекају ситну кишу:
док у пећи пуцкета ватра
а ветар завија све бешње,
мало ко међу њима сматра
важном кофу-две грожђа с трешње.
Многи од њих најчешће иду
у природу као у прошњу,
при чему немају у виду
да претресу баш сваку крошњу;
а гледајући ствар одоздо,
не би им бола очи тешња
веза коју с понеким гроздом
понекад има нека трешња,
ако их језик не засврби,
тај пуштач бува, склон да води
подозрењу о некој врби
на којој грожђе ипак роди.
КРУПНИ СОМОВИ БОЉЕ ГРИЗУ НОЋУ
Страшно, целог дана ништа. А сада ће да удари велики сом!...
Његове речи
Дванаест избија сат на Главној пошти
у прохладну вечност, слабо обасјану,
а пролазник носи свој свет као мошти
пустом уличицом према тесном стану
док неки малишан седи преко пута,
под адолесцентним профилом Месеца,
и сув лист о концу везав за врх прута,
на плочнику пуном сувог лишћа пеца.
У борби с временом, зашто би он мање
имао изгледа на вероватноћу
него митски јунак, каљен за предање
да крупни сомови боље гризу ноћу?
Ваљда би му та улога риболовца
с прећутним ослонцем на Аристотела
могла донети и нешто ситног новца,
може бити пре код оближњег хотела,
где би га држао дотле пред очима
неко од његових, ко до ситних сати
распрода гробљанске руже паровима
па га после узме и кући га врати,
у борби с временом, која ретко ишта
има да понуди сем жанровских слика
шетачу са псом, чувару градилишта
или некоме од старијих песника.
ЈУТАРЊЕ НЕДОУМИЦЕ ПРЕХЛАЂЕНОГ СЛУГЕ
Како је могуће да свет збиља постоји,
пита се лирски субјект, мешајући
кашичицом с које се отеже кап меда
синоћни чај у шољи на цветиће.
Кад се каже „лак сам на сну“, „нешто се знојим“,
„мало сам ровит, остаћу у кући“,
„јутрос има мраза“ и „ноћ је била ведра“,
јесу ли то метафоре за биће“?
Да ли као доказ у прилог томе служи
одсуство разних појава и лица
предатих сећању и још видљивих „тамо“,
оних који се неповратно губе,
али нас походе и гоне ме да тужим
с мноштва нечијих пробраних страница;
да ли огледало, пред којим запажамо
седе длаке и проређене зубе,
или пак чин, где нас за часак заокупља
пренос топлоте којом неки прсти,
који би требало да буду наши, греју
метал што каткад о порцелан кврцне?
Где је сада тај мед од малочас, прикупљан
са багремова промаклих у врсти
дуж путељка белог од латица што веју
на дах ветра, где пилула за срце?
Кад песнику годи да постаје орао
и да лебди у потрази за сликом,
зашто би пренео свој назеб неком слуги?
Зашто сам не би представио боље
понор, зјап, тишину; и не би ли морао
знати да нисам поуздано нико
у овом тренутку, док он или ко други
испија тамну садржину шоље?
И јесам ли најзад ја лирски субјект стога
што се никада приликом бријања
не посечем, што се не прехладим, не знојим,
а да то није с неким крајњим циљем?
Нешто ми ту шкрипи. Јер ако има Бога,
што би се рекло кад из очајања,
да ли би за њега шта могло да постоји
изузев као ствар уобразиље?
У ЗИМОВНИКУ
У зимовнику, ледом оковани,
мирују чамци. Нигде галебова,
само млазеви дрождине запекле
по цирадама, преко ламперије.
Само се дивље гуске једва чују,
као у једној Лу Луновој песми;
и уздиже се танко стабло дима
поврх топола, под којим се крије
у паучини неке шупе можда
старо лимено буре на три цигле,
где би још радо сени пријатеља
свратиле с првим мраком, да залебде
над испарењем куване ракије.
МРТВА ПРИРОДА СА ЗАЛАСКОМ СУНЦА
Штедро обасута последњим зрацима
ниског зимског сунца, стоји мала биста
домаће израде, од бакарног лима,
у излогу неке гвожђаре, и блиста.
Уз ребраста црева за туш, потезаче
за водокотао, пловке, мерне траке
на виљушци, цеви, бојлерске грејаче,
једноручне чесме, завртње и кваке,
схватљива у сјају свог бакарног лима
она се на ниском зимском сунцу жари
и више се него природно доима
у низу скупих и неопходних ствари
чија понуда не смањује потражњу,
где је сама глава у бакарном пламу
довољна за себе да привуче пажњу
док заварена за скерлетну доламу
мирује а само што се не обрне
на скраћеном врату, оштрих црта лица
у цаклећем бакру, угаситоцрне
косе и бркова, и мишјих зеница
које укочено прате посматрача
из свих углова, и дочарају можда
неки тотем глеђосаних беоњача
пре него лик ватром обузетог Вожда.
СТАРИ КРАЈ
Некада је била ту зараван, пољана
са две унакрст угажене стазе
на трави зеленој у сва годишња доба,
где су димничар и свештеник знали
да један другоме пресецају путању,
или би млекар уситнио с кантом
а ледарски момак са полугама леда
умотаним у вреће од саргије,
и где се још могла у оно време наћи
празна чаура од пушчаног метка,
добра за пиштаљку, и пређица за каиш,
с које се „Gott mit uns“ лако оструже;
где су се наспрамно по две слагале купе
од школских торби, џемпера и капа,
а лопта летела из поднева у вече
сјајно од снега или месечине,
да би после туда све чешће пролебдела
понека млада жена из суседства,
спуштајући поглед при убрзаном ходу
док јој под блузом поскакују груди...
Сада су ту зграде, чађаво-сиво саће
са извешаним рубљем на кошави,
налик бродовима у диму котларница,
који никуда неће испловити:
и некакав старац, изашав на раскршће
у мантилу без иједног дугмета
и у ципелама без пертли, назувеним
у виду папуча на босе ноге,
окреће се дуго у месту, неодлучан
на који би се од њих укрцао.
РИБЕ
Често се присећам тих риба што се гуше
уз прљаво стакло, у валову под тезгом,
иза кишобрана, ветровки и капута:
зажмурим ли, боље их видим како лебде
трбусима увис, понегде руменкастим
од озледа у току испоруке.
Обећавам себи одавно да опишем
округла усташца у покретима сличним
слању пољубаца, док грабе мутну воду
која се заискри од отпале крљушти;
и шкржне поклопце, са крпицама слузи,
како се одижу и спуштају у ритму;
и очи, буљаве и кратковиде очи,
засењене светлом обичног зимског дана
којим промиче ситна суснежица...
Можда и не умем да дочарам ту слику
што ми се измиче и враћа, чиста, празна
као ваза која би имала да служи
за прихват замисли о изосталом цвећу:
таква се ствар не предаје потомству.
Зато бих морао да наставим и кажем
реч-две и о репу, на пример, који пљусне
млитаво по тезги кад ударац погоди
почетак грбине, ту одмах иза главе:
и о води која се ружичаста цеди
у валов; и штогод о црвеним шакама
жене тешких сиса у јагњећем кожуху...
Али то би онда већ било нешто друго.
А плива нам у крви поезија.