БЕЛИ ЛУК
О, мали бели корене облих бокова,
какву крв пијеш из земљине тмине?
Је ли чаробан мирис твојих сокова?
Земља је тајна, место тмастих снова,
црнило буђено бесом сунца и кишурине,
нежношћу снега и дивљањем ветрова.
О мали бели корене облих бокова,
хоћеш ли општој чорби додати зачине
или остати сред земаљских окова?
Твоји мириси стапају лепоту белине,
ружноћу црнила, буку на ратиштима
и плаветно ништа океанске тишине.
О мали и обли корене белих бокова,
тераш ли Ђавола својим соковима?
Јеси ли моћ кухиње веселих богова?
Или си јестиво чудо што само спаја
глупост и дубину као пенис и вагину
усред нашег електронскога Раја?
ТРИ ГРАЦИЈЕ
за Владимира Копицла
Госпођа Иронија, вртирепка,
баш никада не задовољава
ни тајкуна ни „дувача" лепка.
Оштрином ништа не спасава,
нити нас диже из кужних млака.
Сувише лака, она не обасјава
згушњавање библијског мрака.
Ни бивша лепотица Меланхолија
стварно није баш нимало боља.
Из комбинезона дојка јој зија.
Намрштену, са подочњацима,
мучи је све јача главобоља.
Зарозана, са црним наочарима,
на усни држи цигарету као дроља.
Али најдебља је госпођа Историја.
Кад седа, гледам је згуза и спреда.
Задњицом гњечи гомиле људи, змија,
гуштера, птица, њиштавих коња и говеда.
Провлачи се кроз иглене уши ноћи и дана,
кроз шуму недеља, понедељака и среда.
Њена голема метлуштина ради без плана
јер, знајте, њу хране само смрт и беда.
ЖАР
Знам да није све на шта често помислим,
штo видим или рукама додирујем поезија.
Али ја ипак овде правим гомилице речи,
покушавајући тако да до нечега дођем.
Описујем оно што својим кратковидим
очима гледам или ослабљеним ухом
слушам а ти се описи баш гласно смеју
мојим настојањима и тада узимам
свој дрвени штап па ћопам, шантам
преко траве и блата а до сечених дрва.
Ту сакупљам цепанице и као храну
у уста мирне звери уносим их у кућу
и стављам их у две пећи гладне ватре.
Палим ватру, стварам жар и то је, људи,
можда, можда ипак поезија, поезија.
ЧИСТЕ БОЈЕ
Он скочи преко дрвених степеница.
И заигра у ноћи пуној икре и свитаца.
Заигра у ноћи пуној змија и светлаца.
И црног мачка баци на постељу.
Огребан, баци га као у снег целац.
Тад му дођемо ја и моја жена.
Парамо свилу, гњечимо трешње.
И одмах изјуримо на осунчани трг.
Главе загњуримо у опојни сок.
Одемо до мора и белим бродом
отпловимо све до Венеције.
Дишемо у Giardini di Castello.
Миришемо одоре крошњи.
И очима гутамо зеленило.
У крви нам се разливају
ултрамарин и голубије бело.
У Palazzo Grassi упијамо
Климтово зрело злато
и Шилеово згрушано црвено.
Пушимо траву, меки додирујемо
тела, пену, па нам сунце попије
сињу, увек свежу црту воде.
Зато побегнемо у најцрњу ropy.
Зато побегнемо rope, у Алпе.
Беремо гљиве, у студеној Сави
милујемо побелеле облутке.
Милујемо лед и као никада до тада
гриземо тврде, гриземо сочне јагоде.
Преплетени, једно другом лижемо мед.
И стапамо се са свим што видимо:
са биљкама, животињама и људима.
Стапамо се јер свет је празник светлости.
А ми смо његове чисте боје.