Годину дана после преране смрти Александра Ристовића, издавачка кућа Нолит, у којој је песник био дугогодишњи уредник, објавила је пет књига из Ристовићеве рукописне заоставштине.
Приређивачи Милица Николић и Милош Стамболић, уз сарадњу песникове супруге Љубинке, постарали су се да изађу књиге: Кост и кожа, Песме (1984-1994), Светиљка за Ж. Ж. Русоа, Неки дечак и Мали есеји, а овде ће бити речи о збирци песама Светиљка за Ж. Ж. Русоа. Ту збирку је за живота уобличио сам Александар Ристовић, а песме у њој су настајале у периоду 1988-1992.
У њима је на делу читава лепеза мотива и поступака карактеристичних за Ристовићеву поетику. Све блиста од малих предмета и великих радости које нам они чине, стално се, неусиљено, одвија нека хијерофанија. Ристовић, песник тако дубоко уроњен у свакодневно, умео је у њему да открије и изрази тренутке у којима се обичне ствари преображавају у чудесне чиниоце неке више стварности.
–
НОЋ
Говоре о ноћи супружници
љубећи се у уста и намештајући огледало
више јастука које им служи уместо светиљке.
Исто тако, ноћ је предмет разговора
неког бележника и обожаваоца Моцартове музике
у једној од удаљених соба у оној великој кући.
Ноћ држи на окупу више од дванаест званица
са јарко обојеном одећом
и у ципелама од зелене хартије.
Ноћ је у једној другој књизи
где је реч о будућем сећању
на дуг пут и уплашеног саговорника.
Али у просторији где сте ви
ноћ има она својства која јој обично не придајемо:
држи на одстојању сваки од предмета које ни у сну не можемо споменути.
–
ОНО ШТО ТВОРАЦ ЧИНИ
Самог у кући затекоше ме пријатељи
где уз лампу за столом дечјим маказама
изрезујем птице од разнобојне хартије.
Напољу ветар клати извесно цвеће,
које изгледа такође начињено маказама.
Држе га на оку деца која туда пролазе.
Али, ево где моје птице почињу да лете,
најпре по соби између пода и таванице,
а уз то: пуштају гласове, шуме крилом.
Они који су са мном, уз хлеб и вино,
гледају шта чиним, и смеју се. Кажу
да се играм с Богом умешавши прсте у његов посао.
Но сад су моје птице већ над кућом, и око
покислих дрвета, виде се сасвим разговетно
и чине оно што бисмо чинили да смо птице.
Па макар као ове: од разнобојне хартије и лепка.
–
КИША
Хтела би ићи по киши, руку под руку
са мном који сам написао малу песму
о томе како је лепо ићи по киши.
И ево нас где поступамо тако
што се придржавамо написаних стихова,
задовољства поезије преносећи у живот готово стваран.
Наједном то више нисмо ни ти ни ја
но две особе, посве туђе. Гледамо их
и судимо о њима док покушавамо да ступимо у неку врсту разговора.
Довољно мудри да нам ништа не измакне
од оног што оне чине, осећају или намеравају чинити.
Док киша клати танке стабљике, једну по једну.
Тако поезија и стварност замењују места,
а две луде гледају себе у иреалном
огледалу поезије и стварности.
–
О ПЕСНИЧКОЈ УМЕТНОСТИ
Не буди толико радознала да сазнаш
како се то пишу стихови, и како
од ничег бива нешто, опет што је ништа.
Не бацај поглед преко мојих леђа
да би видела то што пишем, мрсећи косу
нервозним покретима, задржавши дах.
Та стихови се и не пишу за столом
док бележим словца малом писаљком и као присећајући се,
него их ја то пишем на нарочит начин
идући с неким и говорећи с неким.
Најзад, ево једне строфе
где је реч о теби, и, гле, коју читаш
узвинутих обрва, с подругљивим смешком, ко и увек.
–
Александар Ристовић (1933-1994)
Објавио је збирке песама Сунце једне сезоне (Нолит, 1959), Име природе (Багдала, 1962), Дрвеће и светлост унаоколо (Просвета, 1964), Венчања (Нолит, 1966), Текстови (Просвета, 1969), О путовању и смрти (Нолит, 1976), Та поезија (Нолит, 1979), Улог на сенке (СКЗ, 1981), Нигде никог (Нолит, 1982), Горе и доле (Градска библиотека у Чачку, 1983), Дневне и ноћне слике (Народна књига, 1984), Слепа кућа и видовити станари (Нолит, 1985), Лак као перо (Нолит, 1988), Платно (Народна књига, 1989), Празник луде (Просвета, 1990), роман Трчећи под дрвећем (Просвета, 1970) и књигу поетске прозе Писма сањалици (Нолит, 1972). Матица српска постхумно је издала Ристовићеву збирку песама Хладна трава (1994), а издавањем књига Кост и кожа, Песме (1984-1994), Светиљка за Ж. Ж. Русоа, Неки дечак и Мали есеји, Нолит је 1995. године објавио песникову рукописну заоставштину, коју су приредили Милица Николић и Милош Стамболић. Исте године Српска књижевна задруга објавила је и књигу Ристовићевих песама Мириси и гласови у избору Павла Зорића. У издању КЦ Новог Сада објављена су Ристовићева Сабрана дела у три тома.
Александар Ристовић на Поезија.орг.