Код новосадског издавача Фондација Група север крајем 2024. изашла је књига изабраних песама италијанског класика Габриела Д’Анунција “Поетски благослови”. Избор и превод је сачинила др Мила Михајловић, а надахнут предговор “Медитерански песник Габријеле Д’Анунцио” пише Драган Јовановић Данилов. Данилов започиње свој текст следећим реченицама:
Габријеле Д’Анунцио песник је одуховљења телесног уживања. Песник дубоке заводљивости и похотне сражести. Његова поезија која својом богатом сензацијом подједнако раздражује сва чула, нуди кључ за далека љубавна размаштавања. Једини закон у литератури Габријела Д’Анунција јесте ужитак. […]
ПЕВАЈ РАДОСТ
Певај радост! Желим да те опашем
свим цвећем па да славиш
радост радост радост,
дародавца величанственог!
Певај радост живота неизмерну,
што си снажан, и млад,
што земљаске плодове гризеш
чврстим, белим зубима незаситим,
што руке смеле и лакоме полажеш
на сваку опипљиву сласт,
што натежеш лук на сваки
нови плен на који жеља ти циља,
и што чујеш сву музику,
и гледаш огњем у очима
божанско лице света
као љубавник вољену,
и што се клањаш сваком несталном
облику, сваком љупком знаку, свакој фигури
сујетној, свакој младости варљивој,
сваком краткотрајном привиду.
Певај радост! Далеко од душе нек нам буде
бол, одора сива.
О СРПЕ МЕСЕЦА НА ЗАЛАСКУ
О, српе месеца на заласку
што пресијаваш над водама пустим,
о, српе сребрни, какву снова жетву
њишеш у благој месечини што земљу прекрива!
Кратки дрхтаји лишћа,
уздаси шумског цвећа
издишу на море: ни песма, ни узвик
ни звук кроз моћну тишину прође.
Преплављен љубављу, задовољством,
свет живих је уснуо…
О, српе ноћи на заласку, какву снова жетву
њишеш у благој месечини што земљу прекрива!
О МЛАДОСТИ!
О, младости, авај, круна твоја
на челу мом већ је скоро потпуно свела.
Осећам да притиска ме живота тег,
некад тако лаган, на погнутом челу.
Ал’душа ми у срцу постала је боља,
као зрело воће. Смерна и куражна,
зна савити се и опстати; рањена,
не јечи; много разуме, много прашта.
Копне последња свитања твоја,
о, Младости: обале ћуте
кад грмовита олуја оде.
Други звук чујем, други одсјај видим.
У очима братским живе сузе гледам
што горе, братских груди чујем хроптање.
Габриеле Д’Анунцио (1863–1938) био је италијански песник, драматург, романсијер и политичар, чија је уметничка и политичка делатност имала значајан утицај на италијанску књижевност и друштво крајем 19. и почетком 20. века.
Рођен у Пескари, Д’Анунцио је показао изузетан таленат још у младости, а књижевну каријеру започео је већ као тинејџер. Његова рана дела, попут збирке Primo vere (1879), одражавају естетске и декадентне тенденције епохе. Инспирисан симболизмом и натурализмом, Д’Анунцио је у својим романима, међу којима се истичу Разуздани живот (Il piacere, 1889) и Победник (Il Trionfo della Morte, 1894), истраживао мотиве хедонизма, уметничке супериорности и судбинског фатализма.
Као песник, био је вођа италијанског декадентизма, а његов стих карактерише раскошна, сензуална и реторички софистицирана експресија. Д’Анунцио је био и ватрени националиста. Током Првог светског рата активно је учествовао у пропаганди и војно-политичким подухватима, укључујући спектакуларни лет над Бечом 1918. године. Његов политички ангажман кулминирао је 1919. године када је са својим следбеницима окупирао Ријеку, покушавајући да је припоји Италији. Иако је његова владавина над градом била кратког даха, идеолошки принципи које је промовисао оставили су дубок траг на каснији фашистички покрет у Италији.
Д’Анунцио се повукао из политичког живота након успона фашизма, али је остао цењен као симбол италијанске културе. Његов стил, препознатљив по изузетној музикалности језика и естетској рафинираности, инспирисао је бројне књижевнике и уметнике. Преминуо је 1938. године на свом имању Il Vittoriale, које је данас музеј посвећен његовом животу и делу.
Читалачким круговима у Србији Д’Анунцио је до сада био највише познат по поеми “Ода народу српском”, коју је превео Милутин Бојић 1916.