Поглед унатраг: Српска поезија у 21. веку.
2001.
Средишни догађај у Србији 2001. године несумњиво је било хапшење бившег председника државе Слободана Милошевића, и његово изручење судском Трибуналу у Хагу.
Када је реч о поезији, у првој години 21. века објављено је више занимљивих књига. Ево једне листе са неколико запажених песничких издања:
Изабране и нове песме:
- Вујица Решин Туцић, Играч у свим правцима (Orpheus, Нови Сад)
- Саша Радојчић, Елегије, ноктурна, етиде (НБ Стефан Првовенчани, Краљево)
Нове збирке песама:
- Јасмина Топић, Пансион. Метаморфозе (Центар за стваралаштво младих, Београд)
- Стеван Раичковић, Фасцикла 1999/2000 (СКЗ, Београд)
- Војислав В. Јовановић, Песме за мртву (Градац, Чачак)
- Доброслав Смиљанић, Руине и привиђења (Филип Вишњић, Београд)
Две најбоље нове збирке:
- Дејан Илић, Лисабон (Рад, Београд)
- Живорад Недељковић, Тачни стихови (НБ Стефан Првовенчани, Краљево)
Књига изабраних и нових песама Вујице Решина Туцића изашла је у оквиру едиције „Панонска светла“ новосадске издавачке куће Orpheus (која више није активна). Решин Туцић (1941-2009) био је један од најзапаженијих актера неоавангардне уметничке сцене у Новом Саду.
Почетком деведесетих година прошлог века у Београду је водио књижевну школу Традиција авангарде. За књигу Гнездо параноје (2007) добио је награду „Васко Попа“. У издању Културног центра Новог Сада објављена су му Сабрана дела у два тома, на више од 1.500 страница (2018-9).
Збирка изабраних и нових песама Саше Радојчића Елегије, ноктурна, етиде је добила награду из Фонда „Бранко Ћопић“ при САНУ. О њој су писали, између осталих, Александар Јерков и Богдан А. Поповић.
Од четири издвојене књиге из сезоне 2001, једна је књига младе песникиње, друга је позна збирка једног од тада живих класика, а преостале две су важне, можда и најбоље књиге у индивидуалном опусу својих аутора.
Иако је Јасмина Топић објавила једну књигу песама пре збирке Пансион.
Метаморфозе, она ову збирку сматра својом првом књигом. Каснији развој ове песникиње (рођене у Панчеву 1977) даће јој за право. Репрезентативни избор из поезије Јасмине Топић Сада смо на острвима изашао је 2022. (КЦВ „Милош Црњански“). Поједине песме Јасмина Топић изводи и уз музику (постоји CD издање). Више о песникињи на њеном личном сајту.
Књига Фасцикла 1999/2000 је последња збирка песама коју је објавио Стеван Раичковић, један од песника који су обележили својим делом другу половину двадесетог века у српском песништву. Реч је о непретенциозним текстовима који су настајали 1999. и 2000. године, и који су организовани по хронолошком редоследу, налик неком песничком дневнику. Први део књиге чине записи настали током бомбардовања Србије у пролеће 1999. године.
Нема ничег између рођења и смрти
Овим стихом почиње једна од песама у књизи Песме за мртву Војислава В. Јовановића. Та песма се окончава стихом:
ако ниси писао поезију.
То је, дакле, једним својим важним током, књига о Поезији; други, главни симболички ток Јовановићеве књиге односи се на мит о Орфеју. Мотив мртве драге је један од најстаријих лирских мотива.
Критика је у књизи Доброслава Смиљанића Руине и привиђења препознала вероватно најбољу збирку овог тихог, али дубоког песника. Критичарка Бојана Стојановић Пантовић овако описује ову књигу:
Смиљанићев лирски глас непрестано означава измицање предмета певања, његову подвојеност на чулно и појмовно, али и њихово превазилажење “алком језика” који везује за сан “све што не умире”. Ирационално се дакле находи у самом језику поезије (…)
Напослетку, две најбоље песничке књиге у 2001. години: Лисабон Дејана Илића и Тачни стихови Живорада Недељковића.
Збирку Лисабон чине три циклуса ненасловљених песама, којима доминира меланхолично расположење. Говор тих песама меандрира, шири се дифузно и избегава да се веже за само један предмет. Утисак компактности потиче из квалитета самог песничког говора и остварене атмосфере. Из Лисабона:
Дошло је време да се напусти
клатно године, овде се уселио
дух зиме, дуге ноћи. Мир.
Излазак је можда једино решење,
позив на летовање, врт-изгон,
улазак у воз, начин да се
види надолазак промене. Патуљаста
стабла, лука-уточиште, право је
место за одуство духа, гатање
по таласима, прорицање мора.
Тачни стихови су збирка која је тиху славу Живорада Недељковића потврдила двема значајним наградама: за њу је песник добио Змајеву и Миљковићеву награду. Основне карактеристике његове поетике су тематизовање свакодневице, размена планова узвишеног и обичног, наглашена свест о артифицијелности песме и преовлађујуће меланхолично расположење.
О овој збирци писао је, између осталих, и Богдан А. Поповић.