Душко Бабић, ПАСЈА ЗИМА, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Ново Сарајево, 2024.
КАСНИ САТ
Сам као сонда на месецу,
у касноме часу — ко зна ком,
сричем молитву крсном свецу
да ме умири насушним сном.
Окрећем се као на ражњу брав
има ли краја овим мукама?!
Моја глава је ноћас насукан сплав,
медуза у вражјим рукама.
Тавне се мисли роје и боче,
у крви оргија адреналин.
ја сам ноћас космичко сироче,
наход без дома, ничији син.
Слаб као перце на бурном мору
чекам још једну божију зору.
ОНО ШТО У СНУ ВЕЧЕРАМО
Ноћас смо скупа вечерали,
изнад облака, у сан скрити,
док су пауци крај нас ткали
серџаде од златних нити.
За истим столом силна чељад —
од сукурдова и белих пчела;
све нас је иста, прадавна глад
у једну кућу, опет, довела.
Да вечерамо што се нашло
за трпезом невољног поста:
у белом хлебу црно брашно,
ничега довољно, а свега доста.
Све наше вечере на ову личе
много уста, а плитак лонац!)…
једем и ћутим. Живот сричем —
оскудан, опор, ал’ под конац.
Оно што у сну вечерамо,
храни нас увек — овде и тамо.
СТАРАЧКЕ МРЗОВОЉЕ
Ако нас не убију дијагнозе
мигрене, задуве, подагре,
јетре, плућа, жучне кесе…
Ако нас, дакле, са земљом не саставе
наше болести, умишљене и праве —
бактерије, лењост црева, холестерол,
несанице, нејелице, костобоље
убиће нас, из потаје,
наше грозне мрзовоље.
Зато: добри моји старци,
прошетајте, у предвечерја,
до првог луна-парка
и крадом гледајте децу
како јуре низ тобогане,
милују мачке
и градске псе-скитаче.
Све док у вама нешто
од среће не заплаче.
ЛЕПО ЈЕ ЛЕТО
Лепо је лето јер смо ближе
почетку свега: говору сунца,
црву што по земљи гмиже,
птици док лети, пева, кљуца.
У лето пчеле полен сишу,
ка небу иде свака клица,
по улицама стихове пишу
кораци градских лепотица.
И тада видиш: има лека
за сваку болест, у тајни траве;
на земљи расте апотека:
горобиље, сремуш, гавез…
Лепо је лето јер се открије
Творчеве моћи свети арсенал
док светлост ко из чесме лије,
а дечак, у парку, шутира пенал.
ПРЕ НЕГО ШТО ОДЕШ
Прегледај помно прашне фасцикле
зачамале по фиокама —
расуте речи из тебе никле,
из твојих бдења и осама.
Просеј, још једном, неред и муку:
можда и у том расулу има
— у некој речи, ритму, звуку —
варница смисла и система.
А ако нема ни толико,
не дај да га други гледа.
Нека ти рука једним кликом
градској чистоћи све то преда.
Па крени и ти у мук, у Ништа,
из овог хучног мрзилишта.
О песнику
Душко Бабић рођен је 1959. године у селу Скуцани код Гламоча, Босна и Херцеговина. Студије је завршио на Филолошком факултету у Београду на Групи за југословенску и општу књижевност. На истом факултету докторирао је на тему: “Мистичко искуство у песништву српског романтизма”.
Од 1995. године био је запослен у Филолошкој гимназији у Београду као професор књижевности. Од децембра 2007. до децембра 2019. године обављао је дужност директора у овој школи. Сада је управник Српске књижевне задруге.
- До сада је објавио сљедеће књиге:
- Позориште ирационалног – студије о Драми Александра Поповића, Матица српска, Нови Сад, 1988;
- Тескобе, пјесме, Рад, Београд, 1997;
- Пјесме српског солДата, Рад, Београд, 1988;
- Трпија, пјесме, Ослобођење, Српско Сарајево, 2001;
- Мистика српског романтизма, студија, Завод за уџбенике и наставна средства, Српско Сарајево, 2004;
- Народ на међи, есеји, Српска књижевна задруга, Београд, 2011;
- Умити се сузама, изабране и нове пјесме, Српска књижевна задруга, Београд, 2015;
- Ако љубав нисмо, пјесме, Српска књижевна задруга, Београд, 2017;
- Повратак, изабране пјесме, на српском и енглеском, Смедеревска песничка јесен, Смедерево, 2017;
- Његошев национализам, студија, Catena mundi, Београд, 2020;
- Стан и храна, пјесме, Граматик, Београд, 2021,
- Завети и преиспитивања — заветна и критичка свест српске књижевности, есеји, Центар за српске студије, Бања Лука — Српска књижевна задруга, Београд, 2023.
Добитник је награда “Златна струна” и “Златни беочуг”.
Живи у Београду.