Бранислав Зубовић, НИ ЗА ЈОТУ, Граматик, Београд / ЈБ Данило Киш Врбас, 2025.
Књигу препоручују Братислав Р. Милановић и Верољуб Вукашиновић:
Бранислав Зубовић се већ одавно потврдио као песник уверљивог и снажног израза. Већ његову прву књигу књижевна критика је
примила са похвалама које иначе припадају искуснијим песницима. Било да су му песме биле исписане белим стихом, катренима, било дистисима, било секстинама – додуше ређе – претходне његове књиге доказале су да је реч о врсном версификатору, песнику који суверено влада и везаним и слободним стихом. Ни за јоту је његова шеста песничка књига.
Све одлике поетике Зубовића садржане су у језику његових песама, лирском и наративном, модерном и архаичном, урбаном и
фолклорном, префињеном и рустичном. Тај језик је богат значењима, језгровит и посебан. Њиме он жели да обухвати сликовитост оних феномена свакидашњице које представља, али и да досегне дубину њихових значења, или наговештаје од којих гради један посебан, самосвојан песнички свет какав не налазимо код других песника.
Братислав Р. Милановић
–
Као читаоца ове збирке песама, посебно ме је дотакла та људска искреност песника који одбацује све оно што не осећа да је
његово, да је прошло кроз њега као истинито, ма куда га то водило. Не пристаје на епске гаталице и лирске успаванке, усамљен често као паук самотњак у подруму црном, бетонској смоли,тамо где раде арматуре бола.
Ту нема никог, да се Гласне ништа / Насрће на ме страва чудовишта. / Нема ни свица да упали лампу / Избеглицама у небеском кампу / Барем из успаванке да просјаји / Слепо сунце које нам буји, паји – Није ли тај подрум, избеглички камп, и свеопшта метафора овог заглушеног доба у којем нестају пчеле, свици и песници? А ко хоће, и уме, да их сретне нека прочита ову књигу Бранислава Зубовића.
Верољуб Вукашиновић
–
БАЛАДА О БРЕЗИ
Кад би знала тестера моторна
Ко је натера џелат да буде,
И да је лаж потпуно ноторна
Да су шумске судбине злехуде,
Не би металног ланчаника звук
Зацвилио када сече брезу,
Ко кад северац пуше у дудук
Да се докаже у дуборезу.
А жага је ипак друго нешто
Кад задрхти струна, очног живца,
Без милости, такорећи, вешто
Опет кидишу на старог кривца.
Док се гаси душа коре беле
И поново не сврате џелати,
У туробне дане невеселе
Она ће нас ипак огрејати.
–
НИ ЗА ЈОТУ
По Црњанском
Не могу да лутам јер нисам витак
И стубиште је високо за мене,
Овако тром и смотан као свитак
Налик на трапаво бездомно штене.
Не мамим трешње из заседе витак
А о пољупцу и да не говорим,
Шћућурен кô оставински добитак
Биће да је доста што себе дворим.
И не скачем тек од радости витак
Да ме не виде луде и злотвори,
Само Арно руди од звезда плитак
Далек кô бели Матанови двори.
Не лутам витак јер слутим голготу –
До Фрушке не одступам ни за јоту.
–
ЗИМСКО ОДЕЛО
У јутра кад мраз стеже
Обруч око бубрега
Вољом земаљске теже
Веју пахуље снега
Кô да су с Хималаја
А не са Фрушке горе
Свеједно пут до раја
Не може без покоре
Загледан сâм у себе
И у зимско одело
Греје ме твоје ћебе
Што се на Сунце свело
–
Бранислав Зубовић је рођен 1976. у Тузли. Дипломирао је на Катедри за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду. Главни и одговорни уредни часописа Траг. Живи у Новом Саду.
Књиге песама:
Руком од ветра тишом (2000)
Велики бол (2004)
Опште прилике (2011)
Носталгија будућности (2013)
Тремор (2020).
Добитник више псничких награда, међу којима су и Печат вароши сремскокарловачке (2021) и Годишња награда Друштва књижевника Војводиине за најбољу књигу (2021).
