Жири књижевне награде „Небојша Деветак” коју додељује Народна библиотека „Данило Киш” у Врбасу, радио је у саставу: Иван Лаловић, Бранислав Зубовић (чланови) и Саша Радојчић (председник). На завршном састанку одржаном у Врбасу, жири је једногласно одлучио да награда „Небојша Деветак” припадне песникињи
ЕМСУРИ ХАМЗИЋ
за поезију објављену у 75. броју часописа „Траг”.
Образложење жирија:
Књижевни рад Емсуре Хамзић обухвата поезију, прозу и есејистику, као и песништво за децу. Објавила је седам књига песама, четири збирке приповедака, један роман, две есејистичке књиге и две књиге песама за децу. Добитница је значајних књижевних награда, између осталог, Печата вароши сремскокарловачке, „Милица Стојадиновић Српкиња” и „Кочићево перо”. Њене песме и приповетке уврштене су у већи број антологија и преведене на више језика. Чланица је P.E.N Центра БиХ, Друштва књижевника Војводине, Друштва писаца БиХ, Удружења књижевника Србије и Српског књижевног друштва.
Песме које је Емсура Хамзић објавила у 75. броју часописа „Траг” одликује истанчан језички израз и храбро суочавање са личним и историјским траумама. За лирски глас њених песама, живот је „варварин”, а душа „прекаљена” на старом, преломљеном месту. Такво стање душе изражено је упечатљивим сликама, као у песми „Сеобе / идентитети” посвећене либанском песнику Амину Малуфу:
Заувијек нецио, заувијек недостаје дио.
Ружа почупаних латица, сломљених грана кедар,
Без очију соко.
Опустошена галерија живота –
Највреднија дјела,
Копијом замијењена.
Позиција песме Емсуре Хамзић је несумњиво позиција освешћене женске субјективности, само што она од те позиције неће да прави идеолошко оружје у знаку неког радикалног феминизма. Вероватно свесна да заменити једну идеологију другом није никакво решење, и да остаје отворено питање осетљивог Ја окренутог према свету, индивидуалне душе која самој себи понавља, суочена са болом и страхом, „смијеши се … само се смијеши”.
Афирмација живота, казивање Да стварности упркос свим њеним не-лепим моментима, у сржи је песничког света Емсуре Хамзић. И ма колико тај свет падао у тмурне облаке у које га завија историја, песникиња га прихвата, недвосмислено, таквог какав јесте:
Само се смијеши, док низ друмове
Дани у ништа пролазе,
И опроштајне пољупце шаљи
Животу варварину
Овако доследна потврда светле стране постојања мотивисала је жири да се определи управо за Емсуру Хамзић као нову добитницу награде „Небојша Деветак”.
ПОНОЋ НА 12. МАЈ
И глад и страх и тугу,
Прëло је срце моје.
Клупка се и сад, сигурно,
Котрљају свијетом.
Пресрећу добре људе и мало милости ишту.Не за мене, јер моја већ је давно
Прекаљена душа, као сломљени мач.
Види се вар и ожиљак стари, ал сад већу мудрост
У поступању има, не дајућ другом мачу да
Приђе тако близу, да би га пребити могао,
На старом, прекованом мјесту.Да, и глад и страх и радост након свега,
Ал кад смјењују се облаци кишни и јарко сунце,
Бриди душа, бљецка вар, прековано боли мјесто,
Никад заборављени прелом.
СЕОБЕ / ИДЕНТИТЕТИ
за Амина Малуфа
„Колико ме разњежи и растужи име Либан,
Толико ме уплаши ријеч Бејрут, која је већ одавно
Постала синоним за сукоб и разарање.
Колико Босна кад кажеш, љубав и сјету будиш,
Толико ужасом опсаде, одјекне – Сарајево.“Њежни и снажни кедрови трепере,
Сунце из све снаге своје пољупце
Утискује у замрле удове травки и дрвећа.
Неки Мајар чека неку Салму,
Осијан заклања и штити Клару,
А млади Малуф сакупља књиге,
И пакује се за одрон од вољене земље.
(Потом оток постаје пусти
До ког не допире нико,
Са ког не допире ништа.)
Као да дио откидаш тијела или душе,
Као да те питају коју руку, које око,
Или плућно крило мање волиш, па да им га даш!Заувијек нецио, заувијек недостаје дио.
Ружа почупаних латица, сломљених грана кедар,
Без очију соко.
Опустошена галерија живота –
Највреднија дјела,
Копијом замијењена