Радмила Лазић је нова добитница награде “Бранко Миљковић”. Награда јој је припала за књигу песама “Живот после живота”. Овде можете прочитати неколико песама из награђене књиге, а овде мањи избор песама Радмиле Лазић.
Следи образложење жирија:
Жири за доделу Награде „Бранко Миљковић” за најбољу књигу поезије на српском језику, објављену у 2024. години – у саставу Горан Станковић, председник Жирија, проф. др Милан Алексић, члан, и Владимир Арсенић, члан, на завршној седници одржаној 20. маја 2025. године, донео је
ОДЛУКУ
да се 54. Награда „Бранко Миљковић” додели Радмили Лазић за књигу песама „Живот после живота” у издању Народне библиотеке „Стефан Првовенчани” из Краљева.
Образложење
Жири је имао комплексан задатак да се определи за најбољу књигу песничке продукције претходне, 2024. године, од 149 издања пристиглих на конкурс. Једногласно је донео одлуку да Награда „Бранко Миљковић” за 2024. годину буде додељена Радмили Лазић за књигу песама „Живот после живота” у издању Народне библиотеке „Стефан Првовенчани” из Краљева.
Радмила Лазић, једна од најзначајнијих српских песникиња краја прошлог и првих деценија овог века, у својој новој књизи истовремено продужава свој препознатљиви песнички глас и пружа нове песничке структуре и дубине животних искустава. Њен препознатљиви рукопис, у овој књизи крајње искрених и трагичних песничких увида, до крајњих граница редукованим језичким материјалом и коришћењем богате семантике исписује књигу и трагичних и трајних истина.
Књига је сачињена од два комплементарна, а ипак разнолика дела. Док у првом циклусу „Гнезда на ветру” песникиња исписује дубоко проживљене стихове у којима се свођењем личних животних искустава и увида обраћа поезији као трагичном модусу живљења, у другом делу, језгровитог назива и суштине самих песничких записа, под називом „Литаније”, исписује кратке, горке, мудре и меланхоличне записе као сажетке свог и колективног живљења.
Реч је о поезији оштрог и прецизног израза, бескомпромисног поетичког става, која најдубље задире како у интиму песникиње, тако и у колективну трагичност постојања. Другачијим песничким кључем, а опет сличном песничком истином, Радмила Лазић овом књигом гради нове паралеле са делом Бранка Миљковића.
Награду „Бранко Миљковић” додељује Град Ниш, финансијски је подржава Министарство културе Републике Србије, а организатор књижевног конкурса и доделе је Нишки културни центар.
Награда се састоји од повеље, статуете и новчаног износа. Свечано ће бити уручена током 2025. године у Градској кући у Нишу.
Биографија Радмиле Лазић:
Радмила Лазић (1949) рођена је у Крушевцу, живи у Београду. Пише поезију, есеје и кратку прозу.
Објављене збирке поезије: То је то (1974), Право стање ствари (1978), Подела улога (1981), Ноћни разговори (1986), Историја меланхолије (1993), Приче и друге песме (1998), Из анамнезе (2000), Дороти Паркер Блуз (2003. и 2004), Зимогрозица (2005), In vivo (2006), Магнолија нам цвета итд. (2009), Црна књига (2014), Хулим и потписујем (2022), Живот после живота (2024); четири избора из поезије: Најлепше песме Радмиле Лазић, Срце међ зубима, Пољуби ил уби, Земни пртљаг; избор из љубавне поезије Оно што звах љубав.
Објавила је и две књиге есеја – Место жудње (2005) и Мислити себе (2012), и књигу кратке прозе Угризи живот (2017).
Ауторка је прве антологије савремене женске поезије Мачке не иду у рај (2000), као и антологије српске урбане поезије Звезде су лепе али немам кад да их гледам (2014). Коауторка је антиратне преписке Вјетар иде на југ и обрће се на сјевер, заједно са Биљаном Јовановић, Радом Ивековић и Марушом Кресе.
Покренула је и уређивала први часопис за женску књижевност ProFemina, као и библиотеке Femina („Просвета”) и Претходнице („Народна књига”).
Добитница је бројних награда за поезију: „Милан Ракић” (1981), „Ђура Јакшић” (2000), „Десанка Максимовић” (2003), „Владислав Петковић Дис” (2004), „Васко Попа” (2005), „Јефимијин вез” (2008), „Исток–Запад” (2009), „Лаза Костић” (2010), „Милица Стојадиновић Српкиња” (2014). Добитница је и регионалне награде фестивала „Друга приказна” за кратку причу (Скопље, 2018), као и признања за врхунски допринос култури Републике Србије.
Песме Радмиле Лазић заступљене су у бројним антологијама српске поезије у земљи и иностранству, а превођене су на немачки, енглески, италијански, пољски, мађарски, румунски, норвешки, јапански, шпански, бугарски и македонски језик.
