Издавачка кућа Микулић књиге / Арт Рабиц из Сарајева објавила је прошле године вредну књигу посвећену једном облику народне поезије – севдалинкама. Ауторка књиге је песникиња Емсура Хамзић, која у информативном, али поетски писаном предговору свој предмет одређује следећим речима:
Севдалинка је тиха пјесма душе, пјесма чежње за нечим давно изгубљеним, за џенетским, тј. рајским вртовима.
Најбоља неформална одредница севдалинке биле би ријечи дјечака који је на питање шта је севдалинка, одговорио:
“Севдалинка је оно, кад мој бáбо пјева и – плаче!!!”
Ако би формално и званично рекли шта је севдалинка, онда би у већини енциклопедија, лексикона, рјечника и сличних извора дознали сљедеће:
Севдалинка је градска (варошка), љубавна, лирска, народна пјесма босанских муслимана, настала у вријеме османске владавине, те у мелодији има источњачког призвука.
У Речнику књижевних термина (Логос Београд, 2007. – Тања Поповић), порекло речи је објашњено овако:
Севдалинка (ар. säw’da – црна жуч која по медицинском тумачењу, у људском организму производи меланхолију, тугу; ар. sevdah – љубавна чежња, занос; тур. sevda – љубав), муслиманска, градска, лирска љубавна песма у Босни и Херцеговини коју карактерише специфично сетно, али и еротично осећање љубави као неизлечивог бола карасевдаха и дерта. Севдалинка је израз снажне љубавне страсти са слабијом или јачом динамиком емоција, односно сирасти која варира од чежње за близином драгог лица до снажног (еротског) заноса за вољеном особом која се приближава безнађу.
Емсура Хамзић се у предговору књиге “У ђул башти: Севдалинка као нематеријално културно наслеђе” осврће на познате извођаче ових песама, а даје и краћа тумачења више песама. Једна од вредности ове књиге су и нотни записи појединих севдалинки, као и речник архаизама и оријентализама које савремени читалац (слушалац) сусреће у текстовима песама.
* * *
Акшам мраче, мој први рођаче
Акшам мраче, акшам мраче,
Мој први рођаче.
А јацијо, а јацијо,
Моја посестримо.
Пола ноћи, пола ноћи,
Пола добра мога,
Ево зоре. Ево зоре,
Душманина мога.
Да зна зора, да зна зора,
Стаје миловање,
Не б’ сванула, не б’ сванула
За годину дана.
А камоли, а камоли
За два, за три сата.
–
Дјевојка је зелен бор садила
Дјевојка је зелен бор садила,
Бор садила, бору говорила:
Расти, расти, мој зелени боре,
Да се пењем теби у врхове!
Да ја видим, Равне и Конавле,
Да ја видим Дубровчане младе.
Да ја видим мојега драгана.
Да ја видим, шта мој драги ради.
Да ја видим шта мој драги ради,
Да ли пље или другу љуби.
Ако пије, нек се не напије,
ко љуби, нек се не заљуби!
–
Емина
Синоћ кад се враћах из топла хамама
Продох покрај баште старога имама.
Кад тамо у башти, у хладу јасмина.
С ибриком у руци стајаше Емина.
Ја каква је пуста! Тако ми имана,
Стид је не би било да је код султана.
Па још када шеће, и плећима креће,
Ни хоџин ми запис више помоћ неће!
Ја јој назвах селам,
јесť тако ми дина,
Не шће ни да чује лијепа Емина.
Већ у сребрен ибрик захватила воде,
Па низ башту ђуле, заљевати оде.
С грана вјетар пухну,
па низ плећи пусте,
Расплете јој оне, плетенице густе.
Замириса коса к ‘о зумбули плави,
А мени се крену бурурет у глави!
(Алекса Шантић)
–
Кад ја подох на Бембашу
Кад ја подох на Бембашу,
На Бембашу на воду,
Ја поведох бијело јање,
Бијело јање за собом…
Све дјевојке Бембашанке,
На капији стајаху,
Само моја мила драга
На демирли пенџеру.
Ја јој рекох добра вече,
Добра вече, дјевојче,
Она мени, дођ довече,
Дођ довече, дилберче.
Ја не одох исто вече,
Већ ја одох други дан,
Другог дана, моја драга,
За другог се удала.
