Тања Крагујевић, ТАНКА ИСТОРИЈА ТРЕНУТКА, Чигоја, Београд 2024е.
МАЛЕ ПРОДАВНИЦЕ
Мале продавнице су
осмеси квартова.
Кад пале се прва светла
испод облака. Већ светле.
Трептаве. Земне звезде.
Свеједно што између
стабала. Шумори
наслеђена зона опасности.
Користећи се правом јачег.
У судару на заљуљаним
раскрсницама.
У нерастрежњеном оку.
Тремором неуралгије.
Прокријумчареним
у нови дан.
Фризерске помоћнице
износе столице. Смешкају се.
Огрнуте шаловима.
Док праве селфи. Чаврљају.
Ишчекујући судбинске приче.
Да десе се. Попут уласка
непознатог. Чаровитог
господина. Који никада
није долазио пре.
Чистач снега улази
у продавницу мешовите робе.
Предаје изгубљене кључеве.
Продавачица их смешта
у сигурну корпу. Говори му:
Добро је што постојиш.
Нешто важно најзад
може да испише у излогу.
Са уверењем да ништа
није заувек изгубљено.
У ХИТЊИ
Стојим на станици.
Препуна је чекања.
Они који долазе
неће ме препознати.
На перону завејаном
порукама.
Можда бих се изгубила.
Међу онима који
одлазе. Са путним
торбама. У хитњи.
Да ме не води
Заштитни знак.
још ненаписан стих.
ЈЕЗИЧКИ ПЕЈЗАЖ, СКИЦЕ
Видим свој одраз
који промиче.
У прозорима
малих продавница.
Све има свој обрт.
Ветар
витла речи.
Видим. Нису изгубљене.
Све док ришеш
свој језички пејзаж.
Лист гинка. Попут лепезе.
Што уме бити и стогодишњак.
У једном трену пада.
јер и када дуга. Кратка је.
Историја тренутка.
Чујем како ми говори:
Добро је што те имам.
Што нисам тек зрачна
скица у зраку. Што знам.
Да постојим.
БЛАТО
Добро је блато.
Зауставља тенкове.
И најмања. Дечија шачица.
Може од њега начинити
магични колачић игре.
Блато је опрезно.
Влажно од дубоких
киша. Суза земље.
Земља не заборавља.
Куда. И како смо ходили.
Шта смо јој учинили.
НЕВИДЉИВЕ КУТИЈЕ
Пpe њеног доласка.
Морали смо преместити
кутије. Године.
Накупљене. Одложене.
Као резервно сећање.
Кад све је ваљано очишћено.
Заборавивши старе распореде.
Смештали смо кутије у нове.
Тек измишљене.
Намењујући им посебна
места у сећању. За која
ускоро. Нико неће знати.
Чак ни ми.
Задовољна обављеним.
Она је одлепршала.
Без сувишка меморије.
Још увек. Без имало
праха. На малим.
Земним крилима.
Из поговора Соње Миловановић:
У новој песничкој књизи Тање Крагујевић постоје и неке друга текстуалне манифестације која указују на двоструко дејство поезије. Као што су се у извесном смислу сучељавали па саображавали стварно и фиктивно, догођено и доживљено, тако се семантичка тензија огледа већ у наслову књиге. У непосредну везу доведене су речи, односно појмови сличних и супротних значења. Тренутак је, разуме се, кратак, али историја тренутка ипак упућује на протежност, егзистенцијалну потребу песничког бића да, и поред свести о пролазности, ухвати оно што, у општој журби и истовременим опречностима, о којима такође сведочи у појединим песмама, остаје неприметно или сведено на дневне вести. Жеља да се то тренутно, краткотрајно и пролазно овековечи има двоструку мотивацију – она се јавља као глас за другог, и као потреба за сопством. Та два гласа најчешће су неодвојива, посебно у оним песмама које настају на линији духовне сродности, махом са песницима и песникињама, или сродности у патњи са незаштићенима и невинима. Ратна трагедија у удаљеним местима утиче, попут ефекта лептира, и на песничко биће, као оно које у патњи саучествује.
Тања Крагујевић (1946, Сента), песникиња, магистарка је филолошких наука (Општа књижевност са теоријом књижевности). Живи у Земуну. Од прве песничке књиге (Вратио се Волођа, Матица српска, Нови Сад, 1966, Бранкова награда за поезију), до данас, објавила је више од двадесет песничких збирки. Из перспективе песникиње, бави се и тумачењем поезије, објавила више књига есеја о домаћим и страним песницима. Добитница је значајних признања за поезију, као и Награде „Десанка Максимовић” за укупан песнички рад и допринос српској поезији.