Милена Кулић, КО ЈЕ РАСПЛАКАО ХЕЛЕНУ?, Тимочка лира, 2023.
ТО ЈЕ БИО САМО САН
Нисам знала шта је Гордијев чвор ни
зашто се тако зове
и не само то
нисам ни обичан чвор могла да одвежем
претварајући га сновима у сазвежђе Хидре
водену змију мојих покушаја
хтела сам да пресечем тај вавилонски мит
родим саму себе
послужену Аполону уз воду
и да опет завршим у небу
само да престане тај унутрашњи крик
звездане успаванке
и да будем ту
поново да будем
ту
ОКНА ЗА СУТРА
Онда смо ми, који смо жудели за небом
кроз затворен зид избили два прозора ка јавору
кидајући арматуру поцрнелим прстима
док смо ланеним трепавицама гледали у сутра
делили флашу воде и кувана јаја
као да немамо ништа друго сем нас
и наших голицљивих вечери под прљавим рефлекторима
никад сами и никад слаби
нежно сликали пастелно небо изнад равнице
и сањали оно што живимо данас
ми, који смо успављивали петлове да не закасне
брисали тамни хаос и будили мајку земљу и ерос
и знали да анђели не долазе прекасно већ кад треба да ти помогну
да откријеш небо
које и данас
само ми видимо
ГЛАВА СУНЦОКРЕТА НА ШИНАМА
Чекајући нозове
распричани идемо ка својој кући од које
никадл нисмо ни отишли
постојиш само где осете бол кад те нема
и где имаш свој јастук и свој зид
своју шољу за кафу са крилима на себи
и где се не питаш
где су те златне птице
јер знаш да су ту
чекајући бродове
идем тамо где ме не знају
преко безбројних мора и врлетних планина
где памтим слику сунцокрета на шинама близу куће
и смејем се
иако знам да му глава пада
Милена Кулић је рођена у Бачком Добром Пољу 1994. Докторирала је на Фиолозофском факултету у Новом Саду. Бави се историјом и теоријом књижевности, објавила две књиге о историји позоришта. Главна уредница часописа “Култ”.
