НАДА, ПУТОКАЗ, Мали Немо, Панчево 2023. и
ДРУГИ НАЧИН, Мали Немо, Панчево и Арт сцена, Бања Лука 2024.
Песник Предраг Бјелошевић је сачинио необичан и духовит избор својих песама – тако што га је објавио у две књиге, од којих прва носи наслов “Нада, путоказ” и садржи песме објављене у 20. веку, док су у књизи “Други начин” песме објављене у 21. веку!
Поговор првој књизи потписује Ранко Рисојевић, а у другој су два поговора – Душана Стојковића и Видака М. Масловарића, као и избор оцена критичара о Бјелошевићевом делу.
–
ФОРМА И ЈА
из/а*/шао сам из машине за попуњавање форме
ушао у бестјелесност садржаја
у глас што обавезује
гласника Нарциса
Ту
гдје влада привид
надмоћна су слова
не постоји рука постоји ручни сат
не постоји истина постоји историјски бол
и ми осјећамо даљину
унутар властитог срца
ми осјећамо дисање даљине
ми који смо свјесни да не постојимо
изван себе
само је форма
неухватљива у облику птице
њен садржај је сјенка
што епилептично прелијеће
земљу воду и нас у истом часу
а Њему који слути и нада се
сунцу изложен
чини хлад и вријеме подношљивим
*/а/ значи изаћи широко на све стране
/и/ – значило би у одређеном усмјереном или чак замишљеном правцу
–
ДАРИВАЊЕ ДУШЕ
Душку Трифуновићу
У злом времену против мрака си први.
Штитећ и оне што на ум им није падало.
Криком пјесме уз дамаре братске крви
О Сијековцу да говоре гдје се страдало
Тако си и кад је индустрија цвала.
Разум ширио наше и слободе своје.
Изнад ријеч је звијезде покретала
Финим пјевом срца оловке твоје.
Узносио си радост на трон наш тужни.
Немоћан а свјестан балканског удеса.
Одболово за све људски гријех ружни.
Видајућ ријечју утјешном небеса.
Имати ту моћ могла је чиста душа.
Ћутећ што крст стеже усред повијуша.
–
БРИЖНОМ НОЈИ
Новици Тадићу
Буди спокојан претпотопски брате. Знамо.
Наш брижни Ноје. На Брдо спознаје отишао је.
Да храну за све нас припреми. И за сокола на врху
прамца. И за свињу. У потпалубљу.
Даљину. Спасоносну. Даљину. Пред поводањ.
За добро свих да осмотри. Деветог неба знаке.
Предио иза ума. Ком вијековима. Заклињасмо се.
Вјерујући. Да баш тамо. Наш је спас. У крилу
Бијелог анђела. У оку вјечног Свевида.
Вратиће се по нас наш брижни брат Ноје. Даљином
огласиће се. Нама. Са свиралом двојном. Кроз једну.
Мелодију олујне прошлости дуваће с тугом сјетно.
Кроз другу. Свечану корачницу тишине. Као путоказ.
До другачијег Града. Свјетлости. Што указао му се.
Без улица. Видљивих. И кућа знаних. Града новог.
Настањеног тишином светости. Суграђана. Ко зна кад.
Откуд. И зашто. Из Ждријела-йравде прогнаних.
Задоцни ли. Разумјећемо. Невоље. Са оне стране Брда.
још мање знане постоје. А браћа су увијек приправна.
Мисао његову и по невремену да прате. Са шестаром
Господа забоденим у тјеме. До пјесме неопјеване.
У лађи од несаломљиве поетске трске. Морем гласова
исконских. Из јајета Огњене кокошке. Самоникли.
Али без Грдила и Саграила. Свом ћемо брижном брату
језик славећи. Заставу-пјесму. И свијет што бунца нови.
С крчагом вина. У митски виноград. Допловити.
–
НИШТА НАС ВИШЕ НЕ ДИЈЕЛИ
Било је то као гребуцкање наливпера
као да ноћна тишина нешто записује у свој дневник.
Чарлс Симић
Кад помислих. Да је неко и мени украо тишину.
Појавила се. Црвених очију од неспавања. Косе
замршене. Од недосањаних снова бродоломника.
Што још покушавали су да се извуку. Из пакла
мука. Њене надмоћне беспоговорне мреже.
И проговоре. О свом блиставом удесу.
Неодољивој пјесми пучине.
Изобиљу морског дна што слави људску немоћ.
Одјевена у глинене звончиће заборављених гласова.
Праискричаве ријечи исконског говора.
Насталог из сукоба усана са празнином…
Пришла ми је. Нестварним ходом сјенке.
И показала на путеном тијелу
Од људских руку ожиљке и незацијељене ране.
А потом исто тако нестала.
Иза све бучнијих таласа са пучине.
Остављајући ме због доживљеног. У тужном
саосјећању. Али и радосног. Што још постоји.
У прамењу поетске магле. Игри.
Водених лица са мојом уобразиљом.
Између мене и пројекције о њој. Као између
таласића на води. И зањиханог свода. Нема
више ништа што нас дијели. Тишина се спојила
са тишином. Рибе лове звијезде на води.
Нек пјева свод. Има наде.
још има наде за нас. Упркос нама самима.*
*Хуан Рулфо
–
Предраг Бјелошевић (1953), песник, приповедач, преводилац и драмски писац. Магистрирао је режију на Националној академији за филмску и театарску уметност у Софији. Од 1993. до 2018. био директор, односно уметнички директор Дјечијег позоришта Републике Српске у Бањој Луци. Од 2016. председник Удружења књижевника РС.
Објавио је десет књига песама, две књиге кратких прича и четири књиге песама за децу. Такође су му објављене књиге песама у преводу на италијански (две књиге), француски, енглески и македонски. Добитник је више књижевних награда, међу којима су и две међународне: Свесловенске међународне књижевне награде Златно перо за целокупно песничко дело (Варна, Бугарска) и Светске награде за поезију Михај Еминеску (Крајова, Румунија).
