Овогодишњи добитници Змајеве награде Матице српске за најбољу књигу песама су Томислав Маринковић за књигу “Шта о нама мисле анђели” (Архипелаг) и Верољуб Вукашиновић за књигу “Жалац” (Српска књижевна задруга). Тако је одлучио жири у саставу: Селимир Радуловић (председник), Драган Станић, Желидраг Никчевић, Ђорђе Нешић и Саша Радојчић.
Овде преносимо говор члана жирија проф. др Саше Радојчића, на свечаности поводом уручења награде, на свечаној скупштини Матице српске, 16. фебруара 2025.
ЗМАЈЕВА НАГРАДА ЗА 2024. ГОДИНУ
Већ је објављено да Змајеву награду Матице српске за најбољу књигу песама ове године равноправно деле Томислав Маринковић (за збирку Шта о нама мисле анђели, Архипелаг) и Верољуб Вукашиновић (за збирку Жалац, Српска књижевна задруга). Као члан жирија који је донео ову одлуку, указаћу на квалитете награђених књига и изложићу основне карактеристике поетика њихових аутора. Већ на први поглед, Маринковић и Вукашиновић се веома разликују, и ширина те разлике скоро да одговара ширини поетичких варијанти које познаје савремено српско песништво. Српска поезија се данас развија у атмосфери поетичког плурализма, у којој се нешто чешће од других чују неоверистички и неосимболистички гласови. Занимљиво је да се, уз све међусобне разлике, позиција обојице овогодишњих добитника Змајеве награде, може описати као нека врста споја неоверистичког и неосимболистичког приступа. При томе су оба песника, током вишедеценијског рада, изградила специфичне, препознатљиве индивидуалне стилске особине, које су на делу и у награђеним збиркама.
Томислав Маринковић (1949) је за своје раније песничке књиге добио неке од најзначајнијих награда у нашој земљи, од којих и обе најважније награде за укупно песничко дело – Дисову и Десанкину. Верољуб Вукашиновић (1959) је такође добио већи број књижевних награда, између осталих, Драинчеву и награду „Бранко Ћопић“, коју додељује Српска академија наука и уметности.
У књижевни живот оба ова песника улазе из такозване провинције: Маринковић живи у Липолисту, а Вукашиновић у Трстенику. Та места су у Србији позната по баштованском занату – Липолист важи за престоницу расадника, а Трстеник калемарства. Разуме се, та сличност је случајна, али не и поетички ирелевантна, јер и Маринковић и Вукашиновић показују нарочиту осетљивост за природу и природни амбијент. Али тим запажањем већ улазимо у одређење њихових поетика – и зато ћу даље говорити о појединачним доприносима и вредностима ових песника и њихових награђених књига, и то прво о Маринковићу, који је десет година старији, а потом о Вукашиновићу.
СЛОЖЕНА ЈЕДНОСТАВНОСТ
Критика се углавном саглашава око општих оцена поетике Томислава Маринковића. Реч је о песништву меланхоличне осећајности, која се обраћа свету „малих ствари“, најчешће тематизујући свакодневицу лирске субјективности и њену блискост природном амбијенту, али исто тако потежући и питања о природи саме песме, у стално присутном рефлексивном слоју. Једноставност говора Маринковићеве песме је заводљива, али она иде под руку са активирањем сложене мисаоне позадине, која допушта да у овој поезији препознамо и аспекте лирске метафизике и аутопоетичке аспекте, како је то уочио Радивоје Микић, један од најистрајнијих тумача дела овог песника.
И у награђеној Маринковићевој књизи можемо да препознамо све поменуте карактеристике, којима се придодају и нови тонови, који раније нису били толико приметни. То пре свега важи за утисак о меланхоличном свођењу рачуна са светом и постојањем у њему, наговештено већ у дугој уводној песми „Расправа о постојању и непостојању“, у којој се појављује и насловна синтагма збирке – „шта о нама мисле анђели“. Упућивања на свест о крају индивидуалног постојања у збирци има много, и овде ћу навести само неколико примера: помиње се „коначна нота тишине“, примећује да „сваког дана помало се умире“, а једна од песама се окончава стиховима:
… лепо је било бити гурнут
у ту грандиозну представу,
живот сачињен од
хипотетичких питања
без одговора.
Тишина – а у збирци Шта о нама мисле анђели налази се и песма са тим насловом – тишина којом свет одговара на недоумице и сумње лирске субјективности није мукла, нема тишина, него начин говора који итекако поседује значењску сугестивност, исто онако као што се „у голој крошњи бреста“ може чути „гудачки концерт ветра“. Та природна музика у стању је да донесе „одблесак разумевања / шта уистину јесмо“ и да отвори питање „да ли … живот има неко дубље значење“. У поезији Томислава Маринковића се непрестано одвија потрага за тим „дубљим значењем“, потрага за „магичним формулама / живота и поезије“, како песник каже у лепој песми „Каменичка улица“. Тај смисао и те формуле не треба схватити као неку доктрину, већ као израз непосредности самог живота:
Питање смисла
не решава само човек,
већ кобац у лету
изнад засејаног поља,
пчела у кошници с медом,
патка што гњура за рибом
кроз модрину језера,
Готово да се само по себи разуме да тако схваћено, свету инхерентно питање о смислу, мора да нађе одговор такође у свету самом, а песма да буде у најбољем случају парафраза тог одговора, или можда, скромније, сведочанство о постојању таквог одговора, који речи нашега језика не могу да понове.
Можда је највише што се може, како стоји у завршним стиховима песме која функционише као епилог Маринковићеве збирке, прихватити гесло „да треба поднети све / и радовати се свему“. Толико светлости има у овој књизи чија је ауратичност у јаком смислу те речи – коначна!
На крају овог кратког осврта на песничку збирку Шта о нама мисле анђели, понудићу једно тумачење значења фигуре анђела. То може да буде име за инстанцу трансценденције којој су крајња питања песништва и одговори на њих прозирни. Анђели знају, човек нагађа. Понекад тачно, а понекад не.
ЧИСТА И ПРИМЕЊЕНА ЛИРИКА
Као за мало кога у савременом српском песништву, за Верољуба Вукашиновића може да се каже да је „прави“ лиричар, да своју песму гради од искуства сучељавања ограничене лирске субјективности са бескрајном стварношћу која је окружује, с тим што та надређена стварност може да поприми различите валере: поред света живота, она може да буде схваћена и као димензија сакралног, као дубина традиције, или као непресушни извор завичаја. У оним песмама које сведоче о таквом сучељавању, Вукашиновић се показује не само као „прави“, већ и као „чисти“ лиричар.
Али исто тако, у његовим књигама, па и у Жалцу, постоје песме у којима се овај базични однос спушта лествицу-две, када песник директније проговара о свакодневици, или ставља песму у службу некој вредности изван ње саме. Такве песме одредићу као Вукашиновићеву „примењену“ лирику, и одмах ћу дати неколико примера да појасним значење „примене“.
Евокативна песма „Хармоникаш“, остварена у катренима лирског десетерца, може се разумети, упркос томе што се у њој именује низ свакодневних детаља, као пример „чисте“ лирике, јер доводи у везу успомене лирске субјективности са њеним садашњим стањем, и тиме сугерише неке вечне и универзалне односе. Насупрот томе, сонет „Рецитовање у Иригу, на сабору библиотекара“, задовољава се тиме да забележи један животни тренутак. На други начин су „примењене“ и песме „Допис вештачкој интелигенцији“ и „Прелазак песника“. У обема песник намерно скраћује ширину значењских сугестија, како би саопштио једну конкретну мисао. Другим речима, „примењеним“ називам оне песме у Жалцу, које имају интенцију да артикулишу одређену поруку, док „чиста“ лирика допушта и неодређеност и, још чешће, вишесмисленост значења.
Верољуб Вукашиновић се опробао и у такозваном слободном, и у везаном стиху, при чему се стиче утисак да је везани стих за њега најподеснија форма, да се ту осећа суверено и слободно. Он најчешће бира лирски десетерац, најдужи стих му је дванаестерац, а добро се сналази и са краћим стихом – од две песме на насловом „Жалац“, које се разликују по дужини акцента и из тога произашлом основном значењу, прва, краћег акцента, је остварена у веома динамичном петерцу, што допушта песнику да наговести звук народне лирике. Други, „Жáлац“ дужег акцента, мирнији је, стишанији, и остварен у десетерцу. To je „жални жáлац“. Има и песама које комбинују дужине стихова, као што је то случај у једној од најуспелијих песама збирке „Молитва за дажд Господњи“, у којој је, поред молитвеног тона, песник активирао и своју осетљивост за природне ритмове.
Лепу смисаону игру остварују својим дозивањем и уводна и завршна песма, од писања посвете до писања књиге, а негде унутар смисаоног поља које образују те две песме налази се и артистички успео „Песников тестамент“:
Док сам још овде нешто да шапнем
једноме уху, још кап да капнем
у жубор зденца, да свему махнем,
да све упијем, да све удахнем
што око мене дише и живи,
да још се чудим, да још се дивим.
Као похвала поезији и песничком стварању, ова Вукашиновићева песма се издваја као једна од најуспелијих у збирци Жалац.
ЗАВРШНА ПРИМЕДБА
Речено је да се у поетичком погледу овогодишњи добитници Змајеве награде јако разликују. Али у једном веома важном смислу, они су необично блиски. Реч је о томе да су светови њихових песничких књига, и Маринковићеве Шта о нама мисле анђели, и Вукашиновићеве Жалац, обасјани унутрашњим светлом, афирмацијом живота и света, напослетку, уз све сумње и устручавања, самоафирмацијом песничке речи. Читаоцу који пожели да се окрене овим књигама, могу да препоручим да се препусти осветљености која из њих додирује ствари у свету и преображава их, чинећи их јаснијим, а одатле истинитијим и бољим.
Саша Радојчић