Радмила Лазић, ЖИВОТ ПОСЛЕ ЖИВОТА, Повеља, Краљево 2024.
БОГ УТЕХЕ ШУМОМ ВЛАДА
Отишла сам у шуму
Грлила стабла
Кожу приљубила уз кору
Годове љубила.
Нашла станиште
Нашла нови дом
Рођаке нове,
Букве
Клеку, храст и цер.
Бреза је била одсутна
Одлутала под нечији прозор.
Коме сад да се поверим?
РАЂАЊЕ ПЕСМЕ
Зачни песму наште
још неокаљаног срца.
Негде између сна и јаве
Пред зору, у праскозорје.
Док се не чују
Црквена звона и шкрипа точкова.
Док се не одмота дан
И обузме те медузиним пипцима.
Пре него што на плочник крочиш
Или се прихватиш шерпе и лонца.
Сачувај тај трен
Пре него што чујеш
Где пуца и тутњи.
Одакле беже избезумљени људи
Чија кућа гори
Док ти пепео у себи разгрћеш.
СТЕШЊЕН ЖИВОТ
Кућни апарати цркавају
Радијатори слабо греју
Пандемија не јењава.
Мајстори те једе
Политика нервира
Држава поткрада
Власт лаже.
Стешњен живот отаљаваш.
Пријатељи падају као класје
Нико није миран са мислима својим.
С бригама се рвеш
Као Одисеј с таласима
И као свака жена.
А колико сутра
Испод неколико ашова земље
Биће ти кућа и окућница –
Твоја последња адреса,
И летњиковац и зимовник.
Домовина црва, мишева и кртица
Биће твоја нова патрија.
ЕПИЛОГ
О, свете невиности и наивности
Тебе иштем
Тебе бих да певам,
Да те славим.
Румених образа стиде
Немушти, муцави свете
Изворе чисте радости
Који јеси,
У сузи што се скотрља низ образ
У бистром потоку
У јагњету,
И сваком другом младунчету,
У зори коју певац оглашава.
У свему оном што видех
Детињим очима,
И свако други од искони
Што гледаше.
ЈАГОРЧЕВИНА
Волела бих да будем јагорчевина.
Да изникнем украј шумарка
једног дана после свих дана.
Да проговорим испод снега
Листовима рошавих образа
Осмехом жугих латица.
Милином да се оглашавам
Сваког пролећа изнова, и изнова,
Док је света и века.
Ко год туда да прође
Звер, човек, или дете
Нека на ме погледа
Као на ближњег свога.
О ПЕСНИКИЊИ
Објавила је тринаест збирки поезије и четири избора из поезије.
Две књиге есеја: Место жудње и Мислити себе.
Књигу кратке прозе: Угризи живот, објавила је 2017.
Аугорка је прве антологије савремене женске поезије, Мачке не иду у рај, као и антологије српске урбане поезије, Звезде су лепе али немам као да их гледам. У Шпанији је објавила антологију српске савремне женске поезије Ligera vuela la sombra (Васо Рото, 2021).
Коауторка је (са Биљаном Јовановић, Радом Ивековић и Марушом Кресе) антиратне преписке: Вјетар иде на југ и обрће се на сјевер (Suhramp, 1993. Апатриди, Б92).
Добитница награда за поезију: „Милан Ракић”, „Ђура Јакшић”, „Десанка Максимовић” (2003) — за допринос српској поезији, „Владислав Петковић Дис” (2004) за аутентичан допринос идентитету српског песништва, награда „Васко Попа”, „Јефимијин вез”, Исток-Запад, „Лаза Костић” (2010), и награде „Милица Стојадиновић Српкиња”. Такође, добитница је регионалне награде фестивала „Друга приказна” за кратку причу 2018. у Скопљу (Северна Македонија), за приче из књиге Угризи живот. Иста књига била је у најужем избору за Андрићеву награду 2017.
Била је у најужем избору за међународну награду за поезију „Збигњев Херберт”, 2016. године у Варшави.
Изабране песме објављене су јој у: Северној Македонији, САД, Великој Британији, Норвешкој, Немачкој и Словенији.
Покренула (1995/96. године) и уређивала први часопис за женску књижевност Профемина. Као и библиотеку Фемина (Просвета) и Претходнице (Народна књига).
Носилац је признања за врхунски допринос култури Републике Србије.
Чланица је Српског ПЕН центра.
