Војислав Деспотов (1950–2000) представља значајну фигуру савремене српске поезије, чије је стваралаштво оставило дубок траг у књижевности друге половине 20. века. Његова поезија се одликује рефлексивним приступом самој поезији, иновативним језичким изразом и специфичном комбинацијом лирског и наративног исказа.
Деспотов је припадао кругу постмодерних песника, чије је стваралаштво било усмерено на деконструкцију традиционалних поетских образаца, при чему је често посезао за интертекстуалним референцама, иронијом и игром са значењима. Његова поезија често осцилира између гротеске и лиризма, између интимног и универзалног, што му омогућава да на јединствен начин рефлектује сопствено доба.
Као песник који је деловао у оквиру новосадске неоавангардне књижевне сцене, Деспотов је остао препознатљив по свом специфичном стилу, који се може посматрати као мост између модернистичких тенденција српске поезије и постмодернистичке разиграности. Његов допринос књижевности није само у иновативности песничког израза, већ и у способности да поетски артикулише сложене филозофске и друштвене идеје на начин који одолева времену.
Његова прерана смрт 2000. године прекинула је једно изузетно плодно песничко стваралаштво, али је његов опус остао као трајни допринос српској књижевности. Деспотов се данас чита као песник који је успео да креативно превазиђе сопствене неоавангардистичке почетке, остављајући за собом дело које захтева пажљиво тумачење и које наставља да инспирише нове генерације читалаца и песника.
Избор песама Војислава Деспотова.
