Нови број часописа “Буктиња” који излази у Неготину, доноси више квалитетних песничких прилога. У блоку под насловом “Расковник” објављена је поезија чак 18 савремених српских песникиња и песника.
У блоку под насловом “Свети дим” објављују се избори песама светских песника. То су Руне Кристијансен (превод са норвешког Марко Вуковић), Жојс Мансур (превод са француског Душан Стојковић), Јосиф Бродски (превод са руског Светислав Травица), Тед Хјуз и Силвија Плат (превод са енглеског Љиљана Дукић).
Ипак, најзанимљивији је блок “Мементо” у коме се налази избор песама хрватског песника Данијела Драгојевића. Песме је изабрао и написао уводну белешку Саша Скалушевић, главни и одговорни уредник “Буктиње”.
Данијел Драгојевић (1934-2024)
ПТИЦЕ
Птицама је у мојој глави тијесно.
Нису оне оно што сам сам домислио
и што има мали мрак таква настанка.
Доспјеле у моју главу, оне желе
унутра вани, вани унутра, као да је то једно.
Колико је до мене, чиним што могу. Ту гдје сам
пошумљавам, свићем, примичем и размичем небо
за више простора. Када лете и сам мало летим,
када се узлепршају одлијећем од себе,
када пјевају ћутим љековиту немоћ.
За много простора, за распоред уписан
у крилима немам поуздана начина.
У илузији сам да бих могао, да могу, да хоћу,
али поља кажу, мораш се договорити с нама,
то каже и поток, прве куће у измаглици
и дјечак који одмиче цестом.
КРОЗ ОТВОР ПАЛУБЕ
Кроз отвор палубе виде се полуге
бродског мотора како се покрећу
горе доље, напријед натраг, врте
у уљу, мазиву, пари, тко зна чему.
Један дио дохваћа дРуГИ, утишава га,
споразумијевају се као сљепачке слике.
Тешко је вјеровати да један с друГиМ,
да један до другога могу ишта учинити,
било што покренути. Ту, у близини дна,
као да све почиње, завршава се, потире.
А ипак, ономе тко с прозора на обали
гледа како брод клизи и без напора улази
у луку, а траг му зачас нестаје, срце
заигра и мисао о смрти, ако се и јави,
лакша је, тиша, ближа обичној мисли.
МАЛЕ ЖЕНЕ
Мале жене живе у великим собама,
излазе из великих кућа, ходају пространим
улицама, пењу се на високе планине, а ипак
остају мале. Ни велике ни ситне, мале.
Нека све буде како хоће, с много корака
оне ће стићи тамо како су наканиле, учинити
што желе; било да гледају, мисле и воле, све ће
прилагодити својој мјери, у њој ће се смјестити
и зањихати. Од главе до ноге су за трен.
Када се перу, до сваког дијела тијела стижу брзо,
обиђу га и држе на окупу. Тко их види или се пак
рукује с њима, нешто је, не зна точно што, топло
добио. Оне су свакако дар божји Богу, себи, нама и
простору који испуњавају. Нису се сувише одмакле
од дјетињства, а нису му ни преблизу, не смета им.
Ако некада беру воће, јабуке рецимо, не могу сваку
дохватити са земље, морају се попети на стабло
И пазити да се грана не сломи.
СВЕЈЕДНО
Кад сам био млад, и био пјесник, могао сам
без нелагоде говорити ја сам ово, ја сам оно,
ја сам звијезда, ја сам паук, ја сам дно,
могао сам редати ријечи и бити било што, све.
Сада читаво јутро листам рјечник, за једно ја сам
тражим ријеч, важну и преважну за мене, за било што,
и не налазим је; у мени се врти нешто празно, пусто
одсвуд. Јесам ли ја напустио обиље, је ли оно напустило
мене или смо се напустили? Тко ће знати.
Зеленило одлази и не враћа се. Све је ионако свеједно.
Ја сам свеједно.
КАРТА
Нагнути над карту: куда да кренемо.
љето је било дуго, врућине. Смисао
Тога пута морао би бити, љубави,
Ова зелена боја што значи равницу,
Ако само већ није касно (ти пратиш
Мој прст који се заборавио и лута тамо-амо),
Ако било какво да или не овог часа
Значи вјерност ичему. Ловци су ловили,
Капетан је водио бродски дневник,
Било је то вријеме анђела и дјеце, сјећаш се,
А вечерас ове лампе изнад нас једва
Уклањају мрак. Али није добро то говорити,
Ова карта је велика, има много путова,
Сваким се, кажу, може кренути.
Разабиреш ли да небо у нашој соби није отворено
И да те магла однијела од мене.
Да кренемо? С добрим вјетром било би добро
Рано устати и кренути прије неголи је све у покрету:
Знам тај осећај и ту жељу која долази
Од гледања ових мјеста пред нама
У која никада нећемо стићи.